Kako i zašto odabrati "pravi put"
Jedno sasvim lično iskustvo
Na putovanjima po Srbiji najčešće koristim terensko vozilo, pa radije biram lokalne i seoske puteve. Vožnja je sporija, mnogo je mesta na kojima se može stati i napraviti par fotografija. Ukoliko je vreme lepo (proleće, leto i jesen), bez provale oblaka i grada, vožnja lokalnim putem dugo traje i još duže pamti.
Na putu za Papratnu kod Knjaževca
Putujući tako, sasvim je moguće da se naiđe na staru česmu kraj puta, spomenik-krajputaš, seoski zavetni krst, zapis na starom hrastu. Sasvim je sigurno da su usputne ograde od pruća, kolja, ili taraba, a da se ispred kapije, u hladu nekog veoma starog drveta, nalazi klupa. Na seoskom putu niko koga sretnete, neće propustiti da vam poželi dobar dan. To i deca ubrajaju u dobre običaje i znak kućnog vaspitanja.
Spomenik krajputaš, na putu za Bjelušu, Arilje
Ponekad, sasvim neočekivano, počne letnje nevreme: grmljavina, kiša, grad. Tada, provereno vrlo hrabri demineri sa obezbeđenjem napuste minska polja. To je pravi momenat da priđem kasetnim bombama, kojima su NATO bombarderi neustrašivo gađali sasvim nedužne livade u Donjoj Vapi kod Sjenice. To nikako ne bih radio da u autu, nekoliko metara dalje, nije dežurao dr Emil Vlajić, koji je pažljivo pratio i beležio svaki moj korak.
Hrabro, na korak od mina, dokumentujem NATO preciznost u Donjoj Vapi, Sjenica
Naravno, putovanje seoskim putevima prate nepredvidivi događaji. Može se dogoditi da je po sredini puta sasvim lokalna, seoska bara. Jeste problem, ali je istovremeno odlična prilika da fotografijama dokumentujete svoju hrabrost i snalažljivost. U svakom slučaju, pre no što zagazite u prepreku, priručnim štapom izmerite dubinu vode i blata.
Na putu za Repušnicu, Knjaževac
Ponekad se desi da se na seoskom putu, iza nepregledne krivine, pojavi poslednja ograda, šanac, ili bilo šta drugo, što nagoveštava njegov kraj. Neretko, seoski put jednostavno nestane, nema ga više. Nađete se na livadi ili njivi, a puta kao da nikada nije ni bilo. Srećna okolnost je da se često, baš s tog mesta, pruža izvanredan pogled, pa eto prilike za originalne fotografije. Dešava se da se odjednom i neočekivano, običan seoski put umnoži u dva puta. Pa jedan vodi levo, a drugi nekuda desno…
Kojim putem za Vrapču, Dimitrovgrad?
Kad se krećete seoskim putevima, zaboravite na rute s vašeg mobilnog GPS uređaja (meni nikada nije pomogao) i topografske karte (rađene su pre 40-50 godina). Takođe, ne verujte Google mapama i rastojanju od tačke A do tačke B. Procenjeno vreme od 1h 13’ i rastojanje od 8,56km odmah pomnožite bar sa dva. Na osnovu ličnog iskustva, imam jedan koristan savet. U slučaju da se krećete u blizini granice, pograničnim pojasom, pogledajte ponekad svoj GPS. Put verovatno nije ucrtan, ali granična linija jeste. Pa ako ste pregazili „Int(ernational) line“ i zašli u inostranstvo, probajte da se vratite iza linije - sigurnije je.
"Proverena" ruta mog GPS-a odvela me je u pravo u Evropsku uniju
Kada se krećem seoskim putem, ne planiram vreme. Čak i ako probam, beskorisno je. Jer čim naiđem na prvu seosku kuću nepristojno je da ne prihvatim poziv domaćina i da ne svratim. A kod njih se, u hladu vinjage, u bašti ili za stolom kraj praga kuće, kafa pije bar sat vremena. Ovakvo druženje s domaćinima, osim osveženja, ima još prednosti. Sasvim je izvesno da će vam se neko pridružiti, da će poći s vama do susednog sela. Usput nećete lutati, čućete priče o selu i ljudima, vrlo često i seoske tračeve. Sigurno će vam pokazati i poneko zanimljivo, skriveno mesto, do koga sami nikada ne biste stigli.
Na putu za Banjski Dol: sok od drenjina, domaći kačkavalj, ljuta paprika i kafa
Zato, kad god sam u prilici, putujem lokalnim, seoskim putem. Probajte i vi, jer Srbija je lepa zemlja, u kojoj se i najmanjim, jedva prepoznatljivim i prohodnim putem, stiže do dobrih ljudi.
Sa prijateljima na Pešteru
Zahvaljujem se:
- prijateljima, koji su strpljivo ispunjavali moje želje, vozili lokalnim i seoskim putevima i satima čekali na suncu i snegu;
- ljudima, koji su me srdačno primili u svoje kuće, poslužili kafom i sokom od drenjina i podelili klupu sa mirisom lipe u svojoj bašti sa mnom.
U prošlim vremenima Jovan Cvijić, Josif Pančić, pa Evlija Čelebija, Feliks Kanic, Džon Rid, Arčibald Rajs, Rebeka Vest posetili su najlepša, skrivena mesta u Srbiji i napisali najlepše priče. Ovih dana, a nakon stotinak godina, putovali smo Srbijom i zabeležili smo nove priče.