Bočar (Bocsár) - Novi Bečej
Za Bočar se zna od XIII veka. Velika imanja menjala su vlasnike. Novi vlasnici rušili su stare, a gradili nove, svoje dvorce.
Kapija Bajićevog dvorca s lavovima, Bočar, Novi Bečej
Bočar se prvi put pominje u XIII veku. Nalazio se na imanju i okolo imanja nekadašnjih barona, spahija i veleposednika. Najčešće se pominju: Bočard, Telegdijevi, Herteledni, pa Bajići i Bajerovi. Moguće je da je zato, u vreme Banatske vojne granice, Bočar je bio komorsko naselje. Nisam uspeo da saznam kome danas pripadaju dvorci i okolna zemlja. Poslednjih decenija Bočar uvek je bio na periferiji, na ivici administrativnih centara. Pripadao je Kikindi, i bio na periferiji opštine. Sada pripada opštini Novi Bečej, i ponovo je na periferiji.
Za razliku od sadašnjeg vremena, krajem 19. veka Bočar je bio direktnom vezom povezan sa ostatkom Evrope. Jedan od značajnih događaja za Bočar bila je izgradnja pruge Segedin - Čoka - Karlovo (danas je deo Novog Miloševa). Pruga i železnička stanica Bočar otvoreni su za saobraćaj 1897. godine. (Nastavak priče o železničkoj stanici Bočar)
Železnička stanica Bočar
Kolonizacija i urbanističko uređenje Bočara
Od nastanka sela, Bočar su karakterisale migracije. Do početka 19. veka u Bočaru živeli su Srbi i Rumuni. Masovne, organizovane kolonizacije, počele su tridesetih godina 18. veka. Josif Hertelendi od 1821. godine naseljava Nemce iz Žombolja i Velikog Bečkereka. Sredinom 18. veka, deo procesa kolonizacije je urbanističko uređenje naselja i planska izgradnja javnih objekata i stambenih objekata. Prihvaćen je sveobuhvatni plan barona Antona fon Cotmana (Anton von Cothmann).
Pravila urbanističkog uređenje sela propisala su:
- Topologija sela ima oblik pravougaonika, što omogućava
konzistentno širenje.
- Oko trga nalaze se javni objekti: vojni, administrativni,
škola, crkve, ambulanta.
- Ulice se seku pod pravim uglovima.
- Na trgu i na raskrsnicama većih ulica kopaju se arteski
bunari.
- Širina glavnih (oko 38 m) i sporednih ulica (10–23 m) mora
da obezbedi neometani saobraćaj.
- Placevi domaćinstava pravilnog su oblika i približnih
površina. Standardne dimenzije parcela su 17 X 34 m (oko 20
ari). Deo placa iza kuće koristi se za privredne objekte,
baštu i voće.
- Kuće su ušorene, postavljene po liniji, uz samu ulicu.
- Kuće do ulice postavljaju se po dužini, širini i na ćošku.
- Kuće su tipske, dvosobne, ili veće, a za izgradnju koriste
se nabijena zemlja, drvo, trska, pečena cigla.
Posebno se ističe socijalni aspekt komorskih i vojnih naselja. Da bi se zadovoljile prosvetne, kulturne, religijske i svakodnevne životne potrebe stanovnika, u selu se grade crkve, škole, otvaraju se zanatske radnje, prodavnice, obezbeđuje lekar za jedno, ili više sela. Od nacionalne i religijske pripadnosti stanovništva sela zavisilo je koje će crkve i škole u selu da budu izgrađene. Na primer, kada su Srbi bili u većini, građene su pravoslavne crkve i otvarane srpske škole. Isto pravilo primenjivano je u mestima, u kojima su živele druge nacionalnosti i druge religije.
Prateći urbanističke planove, u centru Bočara su dva parka, škola, pravoslavna crkva iz 1814. godine i katolička crkva, sagrađena 1842. godine.
U centru Bočara
Kolonizacije do sredine 18. veka ukazale su na ozbiljne
probleme. Koloniste dočekalo je problematično okruženje: močvarno i
blatnjavo zemljište, pustare, pokretni pesak, hladne i
vetrovite zime. Zato su brojni kolonisti, posebno Francuzi,
Italijani i Španci, napustili Banat i vratili se u svoja
ranija prebivališta. Jedan od najozbiljnih, viševekovnih
problema, je snabdevanje stanovništva zdravom, pijaćom
vodom. Problem najčešće je rešavan bušenjem arterskih
bunara. Na osnovu arhivskih dokumenata, intenzivno bušenje
arteskih bunara nastavljeno je tridesetih godina 20. veka:
- Tokom 1929-1930. u Čenti kopan je dubok arteski bunar
„zbog pojave trbušnih oboljenja“.
- U periodu 1929-1932. izdate su dozvole za kopanje arteskih
bunara u Temerinu, Ferdinu, Vlajkovcu, Hajdučici, Orlovatu,
Starom Lecu, Nemačkoj Crnji, Bočaru, Kumanima.
Jedno letnje podne u Bočaru
Letnje podne obično nije baš najzgodnije vreme za obilazak: vrućina, loše svetlo za fotografisanje, ulice bez ljudi. Međutim, u Bočaru je sve malo drugačije, što nagoveštava već sam ulazak u selo. Do centra se stiže ulicom, na kojoj su s obe strane drvoredi.
Ulica se završava poprečnom fasadom građevine, koja nikako ne deluje „seoski“. Reč je o dvorcu Bajićevih, koji je izgrađen početkom XX veka, na mestu nekadašnjeg dvorca Telegdijevih, malo dalje je dvorac Bajerovih.
Fasada Bajićevog dvorca
Naspram dvorca je park. U parku su hladovina, klupe i spomenik borcima iz Drugog svetskog rata. Nedaleko je centar sela. U centru su još dva parka, škola, pravoslavna crkva iz 1814. godine i katolička crkva, sagrađena 1842. godine. Obišao sam crkve, prošao sam parkovima i okolnim ulicama. Probao sam da posetim zamkove, ali nisam uspeo. Ograđeni su. Možda i postoji neki prilaz, međutim nisam ga našao.
Zato sam se, bez mnogo dvoumljenja, priključio meštanima ispred seoske prodavnice.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva s putovanja po Srbiji znam da se baš na takvim mestima čuju najlepše priče o mestu i ljudima, a kakvih nema na Internetu. Umesto, svakako korisnih podataka (doslovce kopiranih na bezbroj strana različitih sajtova) i najčešće formulisanih u obliku: „Prema istorijskim izvorima, godine te i te, sagrađeno je to i to…“, radije bih da čujem obične priče o mestu i ljudima, koji tu žive.
Sasvim obična, a lepa ograda u Bočaru
Nisam pogrešio, našao sam se na pravom mestu. Malo društvo ispred seoske prodavnice, nakon obaveznog „legitimisanja“ (tek da se upoznamo), vrlo spontano je prihvatilo razgovor. Priču je, po kriterijumu „najbolje informisan“, vodio seoski poštar Vasa. Pred kraj razgovora, a što je prilično važno za priču o Bočaru, saznao sam da poštaru Vasi zapravo to nije pravo ime!
Poštar Dobroka Đerđ (poštar Vasa) na žutom, službenom biciklu
Preskočiću istorijat sela i statističke podatke. Navešću samo nekoliko činjenica: broj stanovnika se smanjuje; broj rođene dece malo se poveća, pa ih sledeće godine bude manje; od kada ne rade zemljoradnička zadruga i mlekara posla nema previše i slično. Zapravo, to sam čuo u većini sela, koja sam posetio. Međutim, Bočar se bori da opstane. Vasina generacija još uvek je na okupu i još uvek se druže. Seoska kafana je zatvorena, a bila je na idealnom mestu - u centru sela, kraj autobuske stanice. Ali ostala je seoska prodavnica. Postoje fudbalski klub, folklorni ansambl i lovačko društvo, pa ambulanta, pošta i autobuska linija ka Novom Bečeju.
Centar Bočara
A sada malo o doživljajima jednog seoskog poštara. Nekada je
bilo pisama, razglednica i punih džakova novogodišnjih
čestitki. Pa kad poštar ne može sve da raznese, pomažu đaci.
Ovih dana, na žutom, službenom biciklu, poštar Vasa uglavnom
raznosi račune i opomene uprave prihoda. Sasvim je moguće da
ga je, baš zbog tih plavih koverti, nakon kraćeg
nadmudrivanja, ujeo jedan lokalni pas. Verovatno je to bio
jedan od onih pasa-lutalica, koji nisu prethodne noći
evakuisani iz Bočara na teritoriju Novog Miloševa.
Na kraju, Bočar je višenacionalna sredina, što se uglavnom sazna samo nakon popisa stanovništva. Pa tako, ime poštara Vase je zapravo Dobroka Đerđ.
Put za Bočar
Do Bočara može se stići iz pravca Novog Bečeja (oko 27km) i iz pravca Kikinde (oko 20km). Od Novog Bečeja do Novog Miloševa putuje se regionalnim putem broj 3, prema Kikindi. U Novom Miloševu skreće se na lokalni put i nastavlja ka Bočaru, koji je od Novog Miloševa udaljen oko 7km.
Letnja panorama Bočara
Put je sasvim dobar, skoro celom dužinom prav, banatski. Nema saobraćaja i ne računajući prolazak kroz Novo Miloševo, sreo sam samo nekoliko vozila. I pored činjenice da je bilo vrlo toplo, vožnja mi je prijala. Prija pogled na polja suncokreta u punom cvetu i još uvek zelen kukuruz. Nemoguće je ne zaustaviti se i ne napraviti fotografije suncokreta - i široke i krupne planove. Ne znam šta je Van Goga inspirisalo, ali ovi banatski suncokreti sasvim sigurno lepši su.
Zašto posetiti Bočar
Ukoliko volite banatske predele, ravne do horizonta i žute od suncokreta, na putu su za Bočar. Zanimljivo je, takođe, posetiti mesto u kome su gradili dvorce spahije, baroni i drugi veleposednici. Ispod bočarskih drvoreda i u bočarskim parkovima prijatno je i u vreme najvećih, letnjih vrućina.
Bočar, seoska raskrsnica u podne
Siguran sam da ću Bočar ponovo da posetim. Da snimim fotografije, koje tog letnjeg podneva nisam. Ali i da sretnem poštara Vasu i njegovo društvo. Mogu slobodno, mada malo neskromno, da kažem da su mi prijatelji.
Zahvaljujem se:
- gospodinu Karolju Andreu, na vožnji, strpljenju i priči o Bočaru i
- poštaru Dobroki Đerđu (poštaru Vasi) na druženju i priči o Bočaru.