Bilo, Dimitrovgrad

U mahalama sela Bilo bile su na ceni "bande", koje su rasturale političke mitinge na Borovskom polju. Ovih dana, u mahalama se suše šljive i peče rakija.

Bilo, bašta porodice Dimitrov

Bilo i okolne mahale posetio sam u avgustu 2011. godine.

Od Dimitrovgrada do Bila može se stići preko Željuše, Grape i Prače. Ovaj deo puta je pretežno makadamski, pretežno zemljani i prohodan je po suvom vremenu. Drugi pravac je preko Lukavice, pa uz samu bugarsku granicu: pored Slivnice i Verzara. Zanimljivo je bez obzira kojim se pravcem ide, a najbolje je napraviti krug. U Bilo smo krenuli iz Prače.

Nailazimo na lepu hrastovu šumu. Stajemo da pogledamo i fotografišemo seoski obrok (krst). Kameni krst podignut je 1886. godine, vide se tragovi proteklog vremena. Kraj njega je, kao zamena za prethodni, novi, mermerni krst, podignut na Spasovdan, 15. maja 2004. godine. Bez obzira na dobru volju meštana, novi krst nikako se ne uklapa u okruženje hrastovog šumarka, u kome se nalazi. Srećom, stari krst nije uklonjen. U istom šumarku, nalaze se i ostaci neke stare građevine. S obzirom da ga meštani nazivaju: "crkvište", verovatno je reč o nekadašnjoj, vrlo maloj crkvi. Ne znam da li su već rađena arheološka istraživanja. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Bilo ima 14 stanovnika i 7 domaćinstava.

Bilo, Luka i Mirka Dimitrov iz mahale Tudovica

U mahali Tudovica

Selo Bilo čini nekoliko mahala: Tudovica, Maslarci, Vrla Padina, Lagatorci, Borovski anovi, Adamovci, Kolarci, Preinci, koja je do 1953. godine bila mahala u sastavu sela Borovo. Prva mahala, u koju stižemo, je Tudovica.

Naši domaćini su Luka i Mirka Dimitrov. Srdačno nas dočekuju u svom dvorištu. Živo je: šljiva je ove godine izvanredno rodila, u dnu dvorišta peku rakiju. Domaćinstvo Dimitrovih jedno je od retkih u ovim krajevima, u kome se živi i radi tokom cele godine i u kome su svaka zgrada i alatka u upotrebi i na svom mestu. Put kojim smo stigli, deli dvorište Dimitrovih na dva dela. U delu iznad puta, gornjem dvorištu, su kuća sa lepom i negovanom seoskom baštom, stabla jabuke i šljive. Ispred kuće je nekoliko čokoti vinove loze, koje čine veliku, senovitu vinjagu. U tom hladu ne oseća se 35 stepeni avgustovske vrućine.

Bilo, sušenje šljiva

Malo dalje na suncu, poređane po poklopcu šporeta "smederevca", suše se šljive. Uz kafu, hladnu vodu i poneku rakiju, domaćini pričaju o selu. Kako je bilo nekada, kako je danas. Do šezdesetih godina prošlog veka, u Tudovici je bilo oko 30 kuća, a u celom Bilu stotinak. Trenutno Tudovica ima dvoje stalno nastanjenih stanovnika, u celom selu Bilo - troje. Ostale mahale sela Bilo su ili napuštene, ili u njima živi tek nekoliko starijih osoba. Dešava se da se poneko vrati i nastavi tu da živi.

Bilo, senara s drvenim alatkama

Nakon priče i osveženja, prelazim u drugi deo dvorišta Dimitrovih. U donjem dvorištu, ispod puta, su bašta s povrćem: paradajz, paprika, luk, boranija i mnogo cveća: georgini, zvezdice, kadifica, gladiole. Pored su senara, šupe, štale, obori. Prvi utisak je da sam se zatekao u delu izložbene postavke etnografskog muzeja, samo što je sve ovo stvarno i na svom mestu. Tu je nekoliko velikih plastova ovogodišnjeg sena. Zatim, kose, drvene vile skupljanje i utovar sena i slame. Ispod senare su velike korpe od pruća. Pored su očuvana volovska kola, koja još uvek često koriste. Gaje krave i koze. Učinilo mi se da sam se vratio u šezdesete godine prošlog veka. Tome je doprineo i svetlo-plavi Tomosov moped (u voznom stanju), naslonjen na ogradu. Odatle, preko uvale, u podnožju Planine, vidi se kamenolom andenzita. Nakon prijatnog boravka, krećem dalje. Utisak je da u mahali Tudovica, u Bilu, žive dobri ljudi. Dobrodošli ste!

Bilo, put za Borovske Anove

U mahali Borovski Anovi

Od mahale Tudovica, prema mahali Borovski Anovi spušta se krivudavim putem i prolazi se kraj kamenoloma andenzita. Ne znam da li, pored stovarišta uglja i cementara, postoje ružnija mesta od kamenoloma: razrovano brdo, svuda okolo gomile bele prašine. Ružniji i veći je samo onaj u Jelen Dolu, na putu Čačak - Užice. Prolazimo kraj mahale Vrla Padina, u kojoj više nema stanovnika.

Posle 2km izlazimo na regionalni put broj 244. Prvih šest kilometara, prema Dimitrovgradu, putuje se kraj same bugarske granice koja, u tom delu, prolazi sredinom korita Lukavačke ili Gaberske reke.

Mahala je dobila ime po Borovskom Hanu, koji se nalazio na putu za Trn preko Vrapče. Sada pored hana i 2 nove kuće nema ničega, a u prošlost tu je bilo nekoliko radionica i bakalnica. Sam naziv govori da se nalazimo na starom, turskom putu, koji je vodio od Dimitrovgrada (Caribroda) za Trn. Trn je bio okrug, kome je pripadao i Caribrod, pa su ljudi čak iz Visoka, na obroncima Stare planine, morali ići u Trn. Dva dana putovanja - jedan dan od Stare planine do Borovskih Hanova, tu se prenoći i odmori, a sutradan – pravac Trn. U povratku isto. Sofija je na 50km odavde. U to vreme put je bio prometan. Jer čemu bi služio han, da nije bilo trgovaca i drugih putnika?

Danas je mahali Borovsijani ostalo nekoliko kuća, poređanih kraj puta. Naš domaćin je Nikola Dimitrov. I da smo hteli, ne bismo mogli da biramo domaćina. Nikola Dimitrov, penzioner koji je penziju zaradio u Nemačkoj, jedini je stalni stanovnik Borovskih Anova. U bilo kom slučaju, domaćin nas srdačno dočekuje u dvorištu. Stigli smo baš u vreme ručka. Nije mu smetalo, morali smo da prihvatimo i da ručamo s njim.

Kuća Nikole Dimitrova, na samoj granici

Kako sagraditi kuću na granici

Imanje Dimitrovih oduvek je bilo tu, na istom mestu, samo su se menjale države, u kojima se nalazilo. Malo u Srbiji, malo u Bugarskoj, pa opet u Srbiji. Dvorište se spušta od puta, pa do Gaberske reke. Znači, do same granice i nalazi se u pograničnom pojasu. A u pograničnom pojasu važe neka druga pravila.

Nikola Dimitrov je izvesno vreme proveo na radu u Nemačkoj. Po povratku u Srbiju, odlučio je da baš tu sagradi kuću, na mestu očeve radionice. U to vreme, retko ko je imao dozvole za gradnju, posebno u selu. Međutim, malo naviknut na nemačku pedantnost, krene da traži dozvole. A to nikada nije ni lako, ni brzo. Posebno u ovom slučaju: hoće da gradi kuću u pograničnom pojasu, na samoj državnoj granici. Imajući u vidu da se pravnici i različiti državni činovnici mnogo plaše svega što se ne uklapa u rutinski deo posla, onaj pre i onaj posle pauze za burek, pojavio se problem. Razmišljaju: "Zašto baš ja da rešavam taj presedan?". Naravno, u ovakvim situacijama, najkorisnije je njihovo dugogodišnje iskustvo i pametno rešenje: "Nismo mi nadležni!". Bez previše razumevanja za muke lokalnih predstavnika Države, a odlučan da baš na svojoj dedovini izgradi kuću, Nikola je krenuo na put. Iz opštine su ga, bez mnogo razmišljanja, uputili u SUP. U SUP-u se "presedan" zadržao malo duže, pa je Nikola otišao do "svog čoveka". Stvar se pokrenula i stigla sve do Beograda. Iz Beograda se vratila do nadležne vojne komisije. Izgleda da je tih godina jedino vojnička "marenda" vremenski bila oročena, pa je uskoro vojna komisija izašla da sve premeri i utvrdi tačne koordinate: koliko će kuća biti udaljena od puta, dokle se pruža parcela, da li zalazi u "ničiju zemlju" i tako redom. Konačno, doneto je rešenje i otkucana je dozvola. Usput, ili "u hodu", rešena su još neka sporna pitanja: "Ko sme da gradi krov - dunđeri, tesari, tišleri, ili neko drugi?". Na kraju, sve se srećno završilo. Nikola Dimitrov je sazidao svoju kuću, ovu u kojoj nas je danas ugostio. Da je sve to zaista i uspeo, svedoče i moje fotografije, a i kuća, ucrtana na sve TK Breznik (634-2).

Borovsko polje, pozornica seoskih "bandi"

Uloga "bandi" u kulturno-socijalnom životu sela

Postoje dve vrste "bandi". Jednu čine banditi i zna se čime se bave. Drugu vrstu "bandi", ovu o kojoj bih pričao, čine muzičari. Do kraja šezdesetih godina XX veka, svoju muzičku bandu imalo je svako selo. Činili su je klarinetista, bubnjar, violinista, harmonikaš i, od slučaja do slučaja, još poneki muzičar. Okupljali su se nedeljom, praznicima, a kada je vreme dozvoljavalo, i svake večeri u centru sela. U vreme, kada je u selima bilo i po nekoliko stotina stanovnika, to je bila jedina zabava za stanovnike u Istočnoj Srbiji. Bande su bile neizostavan deo seoskih običaja: od proslave rođenja deteta, momačke večeri (prvo "bričenje" mladoženje), ispraćaja u ratove i vojsku, sahrana. Dešavalo se da banda rasturi politički miting, što u nekim vremenima i nije bilo baš bezazleno. Tako, sjati se dosta naroda iz okolnih sela na Borovsko polje. Važni politički aktivisti drže vatrene govore, a ozbiljnost i važnost teme i značaj govornika upotpunjuje svečano uniformisana vojna muzika. Neplanirano i mimo svakog protokola tadašnjih PR profesionalaca, negde iz mase okupljenog sveta, začuje se bubanj, pa klarinet. Ljudi se uhvate u kolo, od po pet prstenova oko bande. I tako, miting se završi opštenarodnim veseljem. Ne znam zašto, ali dok sam slušao ovu priču, setio sam se kadrova iz filma "Tri karte za Holivud". Izgleda da su "narodna veselja" preživela - srećemo ih već na prvim izborima, a i biće tema nekih novih filmova.

Bilo - Borovski Anovi, Nikola Dimitrov - bubnjar seoske "bande"

Naš domaćin Nikola Dimitrov, iz mahale Borovski Anovi sela Bilo, bio je bubnjar i član čuvene Koline bande iz mahale Blagolice. Bubanj i danas zauzima dobar deo njegove dnevne sobe. Ne znam da li redovno održava i vlaži membrane. Zamolio sam ga da odsvira deo nekadašnjeg repertoara. Zvuk je bio moćan, melodičan i topao, ritam karakterističan za Istočnu Srbiju, nepravilan, ali vrlo precizan i prijatan. Bilo bi sigurno još lepše da je banda bila u punom sastavu. Međutim, kako su ljudi napuštali ova sela, tako su i muzičari krenuli nekim svojim putevima. Ostale su fotografije, poneka priča i još uvek glasan i ritmički precizan bubanj Nikole Dimitrova. Još jedan pogled na sobu. Nameštaj je primeren ovom vremenu, toplo deluju jedino stare fotografije na zidu: baba i deda, otac i majka. Nikola dedu nije upamtio. Otišao je u bugarsku vojsku 1912, poginuo je 1916. Nije se vratio kući. Ostali su dedina slika i imanje, s Nikolinom kućom na granici.

Pozdravljamo se s domaćinom i nastavljamo putem ka Dimitrovgradu, za selo Slivnica.

Zaboravljena sela na bugarskoj granici.

 

U mahalama sela Bilo žive dobri ljudi. Dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Opštini Dimitrovgrad, koja mi je omogućila posetu selu Bilo;
• direktoru Turističke organizacije Dimitrovgrad, gospodinu Zoranu Dimitrovu, koji je organizovao posetu selu Bilo;
• profesoru i hroničaru Cvetku Ivanovu, na priči i podacima o usputnim mestima, predelima i selu Bilo;
• Ivici Mladenov, na bezbednoj vožnji i prokrčenim, planinskim putevima i
• našem domaćinu Nikoli Dimitrovu iz mahale Borovski Anovi, na gostoprimstvu i pričama o seoskim "bandama".