Prača, Dimitrovgrad

Prača je lepo selo, ispod Borovskog polja. Na putu je moto-krosa i biciklističkih staza. A kada su ljudi odlazili iz Prače, za njima su polazile i njihove kuće.

Lepo dvorište u Prači

Praču sam posetio u avgustu 2011. godine.

Put od Grape do Prače vodi padinama Kukle i Gradišta. Nakon kraćeg uspona stiže se do odvajanja za Borovsko polje, zaravni koja se nalazi na oko 900 mnv. Usput zastajemo da pogledamo seoski obrok (krst), koji su podigli meštani sela Borova, a posvećen je svetom Iliji. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Prača ima 2 stanovnika i 2 domaćinstva.

Seoski obrok (krst) i Borovsko polje, na putu Grapa - Prača

Seoski krst je podignut 1870. godine, a obnovljen je 1996.

Prača, obrok (seoski krst)

Putujući Istočnom Srbijom, video sam dosta ovakvih krstova - verovatno u svakom seoskom ataru, kroz koji sam prošao. Vrlo su slični, podignuti su istih godina, nalaze se najčešće u polju, u blizini sela. Detaljniju priču o časnim krstovima, ili "obrocima", kako ih ovde zovu, ispričaću nekom drugom prilikom.

Nastavljamo put, skrećemo za Borovsko polje, koje je smešteno između vrhova Basara (1028 mnv) i Perosa (vrh Sveti Ćirik, 1033 mnv). Neobična je, međutim, istorija ovog puta. Prokrčili su ga krampovima i lopatama meštani sela Borovo. Dešavalo se da je dnevno radilo i po 800 ljudi! Nisam saznao da li je reč o radnoj akciji, ili kuluku.

Prača, hrastova šuma kraj Borovskom polja

Hrastova šuma i "bande" na Borovskom polju

Stižemo do ivice Borovskog polja i predivne, hrastove šume. Tu je dvadesetak moćnih hrastova, procenjujem da su stari oko dvesta godina. U njihovoj hladovini nailazim na drvene stolove i klupe. Dovoljno mesta da se ugosti 100-150 osoba. Zagonetka je brzo rešena. Ovuda prolazi deo biciklističke staze: od Dimitrovgrada, preko Željuše, Prače i Banjskog Dola. Osim toga, ovo je i ruta moto-krosa, koji se jednom godišnje održava u ovim krajevima. Na biciklističkim trkama, koje gledamo na kablovskim TV kanalima, na okrepnim stanicama dele se vitaminski napici i poneka kalorična čokoladica. Ovde, u Prači i Borovu, uz šopsku salatu služe se praseće i jagnjeće pečenje.
Borovsko polje je ovih avgustovskih dana, posle duge suše i bez imalo zelenila, delovalo sivo. Na drugom kraju je napuštena farma, nekadašnja "zemljoradnička kooperacija" sa preko 2000 ovaca, od čijeg mleka je sav sir izvožen u SAD. Tu više nema ni ljudi, a ni ovaca.

A relativno ne tako davno, do kraja šezdesetih godina XX veka, baš na Borovskom polju odvijao se društveno-politički život okolnih sela. Organizovani su vašari i politički mitinzi, proslavljane su seoske slave i zavetine. Okupljalo se i po 1000 stanovnika. Sviralo je više “bandi” iz Borova i susednih sela - ponekad ”oro se igralo na sedam mesta”, što znači da je toliko seoskih bandi sviralo. Sada, svakog 2. avgusta, “na Ilind’n”, Svetog Iliju slavi po stotinak; potomaka stanovnika Borova i njihovi gosti.

Spuštamo se dalje, zemljanim, planinskim putem za Praču. Liči na slične puteve, kojima sam najčešće prolazio ladom nivom.

Prača, naši domaćini - Sreten i Ljubinka Andrejev

Boravak u Prači

Stižemo u Praču. Od 2006. godine u Prači nema stalnih stanovnika. Tek poneko navrati leti. Do polovine prošlog veka, bilo je pedesetak kuća. Sada ih je sedam-osam, izgrađeno je nekoliko vikendica - i to je sve. Viđao sam i ranije napuštena sela. Ljudi su odlazili, ali kuće su ostajale i dugo starile. U Prači se desilo nešto drugo: ljudi su se selili, pa su tamo, u nekom novom mestu gradili druge kuće. Sa sobom su poneli delove svojih kuća: klesani kamen, crep i hrastove grede. Tužno je videti selo bez kuća. Lepo je, možda, što su te kuće nastavile da žive na drugom mestu.

Naš domaćin u Prači, u mahali Kaladžiinci, je porodica Andrejev. Sreten i njegova supruga Ljubinka, rodom iz šumadijske Topole, dočekuju nas u prostranom dvorištu. Na jednom kraju dvorišta je bašta s povrćem: paradajz, paprika, boranija, krompir, luk, kupus, kukuruz šećerac. I široki pogled na Planinu. Na sredini dvorišta je obnovljena, uredno održavana kuća.

Prača, mala, seoska bašta

Šetam zatravljenim dvorištem i imam osećaj da sam u botaničkoj bašti. Kuda god da krenem, nailazim na skladne cvetno-biljne celine, oivičene ćeramidom. Tu su: žalfija, perunika, šimšir i ruže, pa gladiole, zdravac, ruže hrizanteme i još poneko začinsko bilje. Sve je to smešteno sasvim logično, između razbacanih stena, obraslih mahovinom. Zatim, tu su šljive (koje su prerodile ove godine), jabuke "petrovke" i kruška. Naravno, pod kruškom je klupa. Poznata mi je, često je viđam: dva-tri direka sa daskom preko njih.

Pričamo o boravku u Prači. Lepo je doći i ostati dva-tri dana. Zbog mira u mestu, zbog čistog vazduha i čiste vode. Zbog sunca koje prija i na 35 stepeni. Fizički spremniji mogu isprobati deo trasirane biciklističke staze. Ako se zađe u okolne šume, nailazi se na divlje jagode. Okolina je bogata i pečurkama: lisičarka, vrganj, srndać, livadski šampinjoni. Zmije se retko sreću, ali za svaki slučaj trebalo bi biti pažljiv.

U selu Prača je postojala je stara škola, pa je počela i izgradnja nove. Međutim, nova škola nikada nije završena. Nije bilo ni potrebe: deca su s roditeljima napustila selo.

Zaboravljena sela na bugarskoj granici.

 

U Prači ćete zateći dobre ljude, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Opštini Dimitrovgrad, koja mi je omogućila da posetim Praču;
• direktoru Turističke organizacije Dimitrovgrad, gospodinu Zoranu Dimitrovu, koji je bio sjajan vodič i koji je organizovao posetu Prači;
• profesoru i hroničaru Cvetku Ivanovu, na priči i podacima o usputnim mestima, predelima i Prači;
• Ivici Mladenovu, na bezbednoj vožnji i prokrčenim, planinskim putevima za Praču i
• našim domaćinima, porodici Andrejev, na gostoprimstvu i priči o Prači.