Grapa, Dimitrovgrad

Bujna vegetacija, a potoci teku skoro svakim sokakom. Kada ovlada nesnosna, letnja vrućina, dođite u Grapu. Osim toga, u Grapi je ljubav slatka.

Grapa, kuća čatmara

Grapu sam posetio u avgustu 2011. godine.

Od Dimitrovgrada do Grape putuje se preko Željuše, odakle se nastavlja oko 3km relativno dobrim, makadamskim putem, na jug. Sa leve strane, istočno od puta, su Željuški vrh (705 mnv) i crkva sveti Georgi. Sa desne strane puta, zapadno, između Grape i Planinice je manastir Sveta Presveta. Manastir je napušten, nisam ga posetio, pa ne znam u kakvom je stanju. Put prolazi pored Željuške reke. Pojam "reka" trebalo bi shvatiti uslovno. Reč je o bujičastim vodotocima, od kojih, kad otekne istopljeni sneg, ostaje potok. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Grapa ima 4 stanovnika i 3 domaćinstva.

Grapa je staro selo. U spisku velikih odgajivača ovaca iz 1576. godine pominju se brajkovčani Todor, domazet sa 30 ovaca datih kao đelepkešanski danak.

Grapa - selo vode

Grapa se nalazi na oko 700 mnv, između Kukle (950 mnv) na zapadu i Debelog dela (816 mnv). Kuće u selu su, za razliku od većine mesta u ovom kraju, grupisane. Zahvaljujući svom položaju, Grapa je selo, koje je najbogatije vodom u ovom kraju.

Grapa, česma - čista i hladna voda

Tog dana, kada sam posetio Grapu, izmereno je oko 35 stepeni u hladu, međutim, već na ulazu u mesto, vrućina nestaje. Tome doprinose bujna vegetacija, potoci koji teku skoro svakim sokakom, veliki broj izvora i česmi. Nekoliko česama je ozidano, na pojedinim je poneki natpis: ko je napravio, kada je sagrađena. Za sve je zajedničko da nisu presušile i da, iz dve-tri lule, teče čista i baš hladna voda. Znak dugovečnosti je i mahovina, kojom su obrasle i koja im savršeno pristaje. Najpoznatije česme su Julina i Stevanova česme i Bajćevačko vrelo. Nikada nisu presušile.

Baka Sofka

Na samom ulazu u selo, privlači me bela kuća, na vrhu dugog dvorišta. Ispred kapije od kolja je mali potok. Nisam siguran da li je i uproleće baš tako uzan. Dvorište je zatravljeno, do kuće se stiže stazicom, koja prvo prolazi kroz baštu isključivo tamno-crvenih i roze georgina. Nigde ih nisam video toliko na jednom mestu. Posađeni su po najstrožim pravilima hortikulture - precizno razdvojeni po boji. Ne bi to bilo ništa čudno, kad bih znao po čemu se razlikuju lukovice crvenih od onih roze. Osim njih, tu je i ogromno vreže duleka. Veće nisam video.

Grapa, baka Sofka

Gledam kuću i ponovo ne mogu da razumem odakle starim majstorima toliko sklonosti za arhitekturu. Kuća je stara, verovatno stotinak godina, čatmara. Međutim, svaki detalj na njoj je prilagođen terenu i klimi. Prvo, sama kuća je u obliku tri "smaknute" kocke. Središna je najveća, stranice ostale dve kocke su 2/3 dužine u odnosu na stranice središnje kocke. Nad ulazom je kvadratni trem (ili malo neobična "ćoška"), oslonjen na tri grede. Troja vrata vode u pomenuta tri dela kuće. Neobični su i prozori. Okna su, ponovo, izdeljena na trećine.

Grapa, kuća s ćoškom i baštom

Pred kućom me dočekuje gospođa Sofka. Ima više od sedamdeset godina, vitka je, deluje vrlo snažno i odvažno. Mogao bih da kažem i baka Sofka. Jedan je od troje stanovnika sela. Živi sama, sama se stara o domaćinstvu. Ima nekoliko krava, obrađuje baštu. Ne mogu da zamislim na koji način uspeva zimi da se bori sa snegom i smetovima. Ili, možda još gore: kad počnu prave, jesenje kiše. Ne mogu, takođe, a da ne pomislim šta je to što joj ulepšava svakodnevni život - ili, kako to postiže. Možda su to georgini u bašti, možda su to saksije s cvećem na svakom od prozora i na svakom stepeniku: bosiljak, muškatle, neki kaktusi? Sasvim je moguće, to radi samo sebe radi, ovde su prolaznici i posetioci retkost.

Kroz Grapu

Kroz Grapu vodi krivudav, makadamski put, utonuo u zelenilo. Ponegde se naiđe na kapiju od kolja, iza koje je veliko dvorište s belom kućom. Dvorišta su prazna, nema nikoga. Poneka kuća je obnovljena, u neke se retko navraća. Stižemo do centra sela. Tu je veći plato, na sredini je lepa kuća s "ćoškom". Nažalost, davno je napuštena. U toj kući nekada su bile škola, dom kulture i mesna kancelarija. Tada je u Grapi bilo oko 38 kuća i 250-300 stanovnika. Tu se popodne i uveče odvijao lakši i lepši deo života - druženje, kolo uz seosku "bandu".

Grapa, centar sela

U Grapi se uvek teško živelo. Struja je uvedena krajem osamdesetih godina prošlog veka. Zato ne čudi što su deca, uz izuzetan napor roditelja, birala lakši život i završavala fakultete. Iz Grape je poznati pirotski hirurg Nićifor Jovanović, njegova supruga Anisija bila je cenjeni pedijatar. Simeon Savov bio je direktor niškog MIN-a, a njegova supruga Milka, direktor "Kopaonika".

Tog avgustovskog dana, kada sam posetio Grapu, u selu je stalno živelo njih troje: Milko, Borka i Sofka.

Grapa, kuće u zelenilu

Ovog puta, naši domaćini u Grapi su porodica Milenkov. Dočekuju nas vrlo srdačno, raspoloženi su za priču, iz koje je lako zaključiti da vole svoje selo. Verovatno zbog mikroklime i dosta letnje vlage, u Grapi dobro uspeva voće. Gaje se kruške, jabuke, crvena i crna ribizla. Po okolnim šumama ima dosta majčine dušice, ruse, žalfije, bokvice, divljih jagoda i drena. Specijaliteti od drenjina su: sok, pekmez i kompot. I nešto posebno: liker od drenjina, koji nažalost nisam probao. Setio sam se ukusa različitih vrsta likera (bekerovka), koji se prave samo u Karlovim Varima. Sasvim je moguće da je liker iz Grape, s oporim ukusom drenjina, takođe nešto posebno.

Kako je ljubav slatka!

Gospođa Verka Milenkov pokazuje mi svoju "staru" sobu i "crge" (ponjave). Najveći deo zauzima veliki krevet, pokriven tkanom ponjavom. Lepa je, očuvana, ali pažnju privlači izvezeni, beli jastuk. I natpis: "Kako je ljubav slatka". Jastuk je vezla i sašila gospođa Verka. Žao mi je, ali nisam pitao kada ga je uradila i kome je bio namenjen.

Grapa, u gostinjskoj sobi porodice Milenkov

Pored kreveta je stari, beli, oslikani šifonjer. Boje su malo izbledele, ali potpuno dopunjuje atmosferu sobe. Bio sam radoznao da vidim šta se čuva u njemu - iz pristojnosti ga nisam otvorio.

Grapa, berba šljiva

Inače, šljiva je ove godine izvanredno rodila, posebno ruska i stenlejn. Kad smo naišli, porodica Milenkov se upravo spremala da bere šljive. Nismo želeli da ih duže zadržavamo, pa smo krenuli dalje, za Praču.

Zaboravljena sela na bugarskoj granici.

 

U Grapi žive dobri ljudi. Ako poželite da dođete u Grapu, srdačno će vas dočekati, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Opštini Dimitrovgrad, koja mi je omogućila da posetim Grapa;
• direktoru Turističke organizacije Dimitrovgrad, gospodinu Zoranu Dimitrovu, koji je organizovao posetu Grapi;
• profesoru i hroničaru Cvetku Ivanovu, na priči i podacima o usputnim mestima, predelima i Grapi;
• Ivici Mladenov, na bezbednoj vožnji i prokrčenim, planinskim putevima i
• našim domaćinima, porodici Milenkov, na gostoprimstvu i priči o Grapi.