Izložba "I ovo je Srbija"

SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI

Galerija nauke i tehnike, Beograd
29. maj - 15. juni 2018. godine

U Galeriji nauke i tehnike Srpske akademije nauka i umetnosti predstavljene su fotografije i priče o udaljenim i zaboravljenim delovima Srbije, do kojih se stiže seoskim i poljskim putevima.

Autor izložbe i kataloga: mr Zoran Cvetković. Recenzent: akademik Dragan Škorić, SANU.

Posle Beograda, izložba je gostovala u Nišu, Žagubici, Smederevu, Kragujevcu, Novom Sadu i Novom Miloševu.

 

Priče i slike sa izložbe

Kada se skrene sa glavnih, pa nastavi manjim, sporednim putevima, putuje se sporo – zato što je pored puta stara česma; zato što se baš sa tog brda pruža široki pogled na livade ili malinjake; zato što je pored puta stari, seoski zavetni krst; zato što će nam na tom putu, sasvim je izvesno, ljudi koje sretnemo poželeti: dobar dan!

Vodenice i seoske česme

Kada se skrene sa glavnih, pa nastavi putevima, koji se prepliću sa seoskim potocima i rečicama, možemo naići na poslednju vodenicu u tom kraju. Skrivene i tajanstvene, bile su pogodna mesta za boravak onozemaljskih, mitskih bića, odmetnika i usamljenih ratnika.

Krajputaši - kameni stroj vojnika

Dešava se da na sporednom putu naiđemo na spomenik krajputaš. Danas su krajputaši stogodišnjaci. Našao sam ih u vrzinama i šančevima kraj seoskih puteva, ili zaturene, na kraju seoskog groblja. Krajputaši su po obliku i veličini slični. Najčešće su u kamen peščar uklesani epitaf sa imenom i reljefna figura vojnika s puškom. Kad bismo ih skupili i poređali na neku od seoskih livada, bio bi to pravi, doduše kameni, vojnički stroj, s puškom k nozi. Pre stotinak godina, sa nekih od tih livada, srpski seljaci krenuli su u balkanske ratove i u Prvi svetski rat. Samo je deo njih stigao do Bregalnice, Velesa, Krfa, Vida, ili Bizerte, a još manje njih vratilo u svoja sela. Krajputaše podigla je rodbina vojnicima, koji se nisu vratili.

Zadružni domovi

Ne uzimajući u obzir propagandno-ideološke ciljeve, planiranje i izgradnja zadružnih domova u seoskim sredinama, počev od 1945. godine, imali su izuzetno veliki društveno-socijalni značaj. Obuhvaćeni su i Prvim petogodišnjim planom. Definisani su urbanistički uslovi i preporuke za pozicioniranje na prostranom zemljištu u centru sela. Preporučeno je da se grade uz uvažavanje lokalnog, narodnog graditeljstva i koriste materijali, karakteristični za okruženje. Da bi se izbegla stihijska gradnja, urađeno je deset tipologija, prilagođenih veličini i geografskim odlikama sela. Do 1950. godine u Srbiji je izgrađeno više od 1.400 objekata. Postavljeni ciljevi su dostignuti. Zadružni domovi postali su centri opismenjavanja i kulturnog života, pretežno nepismenog, seoskog stanovništva.

Putokazi

Na sporednim, seoskim i poljskim putevima retko se nailazi na standardne, EU putokaze. Put ka zaboravljenim mestima označen je natpisom na staroj dasci, stablu, ili steni. Dešava se da se na tom putu prepreče ograda, šanac, ili bilo šta drugo, što nagoveštava njegov kraj. Često se put bez putokaza podeli na dva puta, pa jedan vodi levo, a drugi nekuda desno. Bilo kojim da se krene, stiže se do skrivenih delova Srbije i ljudi, koji će poželeti da sa nama podele klupu i mirise jorgovana, jasmina, ili božura u svojoj maloj seoskoj bašti.

Tragovi trnskih majstora

Majstori Crnotravci voleli su visine. Bez zaštitnih užadi i opreme sazidali su najviše fabričke dimnjake – sve do Slovenije. Na samom početku XX veka, 1900. godine, iz Zabela i Želeni grada (okolina mesta Trn, Bugarska) u Istočnu Srbiju dolaze trnski majstori. Sa smislom za sklad i ravnotežu, gradili su bele kuće s doksatima, tremovima, ili ćoškama. Prateći prepoznatljiva arhitektonska rešenja – tri svoda ispred ulaza u kuću – tragovi trnskih majstora vode preko Niša do Kragujevca, Aranđelovca i Beograda. I pored činjenice da nisu davali stogodišnju garanciju, veliki broj kuća trnskih majstora, uz našu pomoć, mogao bi da dočeka stoti rođendan.

U centru sela

Centar sela lako se prepoznaje. Tu su najčešće: zadružni dom, škola, crkva i mesna kancelarija. Višedecenijske migracije selo-grad i prirodno smanjenje broja stanovnika uticali su da veliki broj naših sela bude na granici opstanka. Primeri u opštini Knjaževac su: Aldinac (26 stanovnika), Gabrovnica (16), Gradište (31), Janja (37), Kandalica (52), Mezdreja (52), Papratna (13), Repušnica (0), Staro Korito (51). Primeri u opštini Dimitrovgrad su: Boljev Dol (8 stanovnika), Banjski Dol (19), Bilo (14), Braćevci (12), Vlkovija (17), Vrapča (12), Grapa (4), Donja Nevlja (31), Donji Krivodol (19), Izatovci (31), Petačinci (19), Planinica (31), Prača (2), Slivnica (18). Slično stanje je i u opštinama: Babušnica, Crna Trava, Bosilegrad, Prokuplje, Kuršumlija. Pouzdan znak gašenja sela, između ostalog, je prestanak rada i urušavanje javnih objekata. Među prvima su zgrade mesnih kancelarija.

Sećanja na ratne tragedije seoskih porodica

Nezavisno od vremena kada su podignuti i ideologije, svim seoskim spomenicima zajednički su spiskovi stradalih meštana. Beskonačno su dugi za mala srpska sela. Dešava se da je jedna ploča sa imenima stradalih nedovoljna, pa se pločama popune sve strane spomenika. Uklesanim imenima, uz godine rođenja i stradanja, dodat je ponekad i vojnički čin. Veliki broj istih prezimena, svedoči o tragedijama, koje su zadesile srpske, seoske porodice.

Na Carigradskom drumu

Kada se skrene sa glavnih i nastavi lokalnim i sporednim putevima, moguće je stići do sela i zaselaka, koji su zadržali sebi svojstvenu prepoznatljivost. Primer su prepoznatljivi svodovi kapija u žagubičkom kraju. Putujući glavnim putem kroz Izatovce i Donji Krivodol, teško je zamisliti da su se neke od najstarijih kuća, kraj kojih prolazimo, nalazile na delu Carigradskog druma, kojim se iz moravske doline najbrže putovalo do Sofije.

Poslednji čuvari kuće - šimšir, zdravac i vinova loza

Čini se da su male seoske bašte, smeštene između ulaza u dvorište i kućnih vrata, zaboravljeni i zapostavljeni deo nematerijalne baštine srpskih sela. Formirane su spontano, po ukusu domaćice. Nezavisno od ličnog ukusa, a nakon obilaska velikog broja srpskih sela, lako se uočavaju njihova zajednička struktura i namena. Zasađeni su jorgovan, jasmin, božur, perunika, šimšir i zdravac. Vinjaga od vinove loze gradi prirodni trem ispred vrata, a ispod trešnje, ili kruške je klupa. A kada se dogodi da i poslednji ukućanin napusti kuću, kuću ostaju da čuvaju: zdravac, šimšir i vinova loza.

Poslednje godine napuštenih kuća

Kada siđemo sa glavnih i nastavimo putovanje sporednim i seoskim putevima, ljudi je sve manje, a napuštenih kuća je sve više. Ostavljene kuće svoj životni ciklus, po pravilu, privode kraju slično. Počinju da pucaju zidovi i prozorska okna, prag i ulazna vrata zarastaju u šiblje. Konačno, kada kuću potpuno obrastu bršljan i pavit (lat. Clematis vitalba), čini se da na tom mestu kuće nikada nije ni bilo.

Još jedan pogled pred povratak

Kada se siđe s glavnih i nastavi sporednim i seoskim putevima, dešava se da stignemo do malih, često napuštenih sela. Moguće je da njihovih fotografija, priča o njima i ljudima, koji u njima žive i koji su u njima živeli, nema čak ni na internetu. Upravo zato, svaka fotografija i priča o našim selima predstavljaće u budućim vremenima koristan prilog za celovitu priču o delovima Srbije, koje smo zaboravili.