Caparić, Ljubovija
Caparić je slikovito selo, okruženo spektrom boja i oblika šuma, njiva i vinograda, poređanih po sunčanim brdima - sve do okolnih zaseoka.
Jesen u Capariću
Caparić sam posetio u novembru 2012. godine.
U Caparić može se stići putem Ljubovija - Bajina Bašta. Skretanje je kod Bukovičke reke u Vrhpolju, na oko 9,5km od Ljubovije, ili na oko 45km od Bajine Bašte. Caparić je od skretanja udaljen oko 4,5km i put vodi dolinom Bukovičke reke. S leve strane puta (zapadno) su zaseoci Simići, a sa desne (istočno) zaseoci Latkovići. Po popisu stanovništva iz 2011. godine Caparić je, sa okolnim zaseocima, imao 448 stanovnika i 150 domaćinstava.
Jesenji predeo na putu za Caparić
Na putu za Caparić
Dolina Bukovičke reke smeštena je između padina Gornje i Donje Bukovice i sporo se diže ka Azbukovici. Visinska razlika škole u Capariću i Vrhpolja je samo oko 170m, pa je uspon blag i lako se može savladati biciklom. Kažem: „Lako.“, mada nisam probao.
Novembarski dan bio je prepun sunca, pa su okolni predeli, livade i šume, bile zasićene svim jesenjim bojama. Da li da pomenem i ovce, koje se pojavljuju na pomenutim livadama? Savršeni kadrovi za foto-tapete, uz malu razliku. Ništa nije namešteno i Photoshop je potpuni višak. Ostaviću kič po strani, ovde ga definitivno nema, pa bih svoje utiske radije podelio s impresionistima i neorealistima. Svima bi, svesno ili nesvesno, više prijao njihov pogled na put do Caparića.
Caparić, magla iznad Latkovića
Sasvim je moguće da sam, putujući dolinom Drine,
Sokolskim planinama, Jagodnjom i Azbukovicom, navikao na
istovremeno osunčane i prozračno maglovite vrhove brda.
Međutim, to ne znači da nisam primetio da je ceo pejzaž
dopunjen maglovitim vrhom ka zaseoku Latkovići.
Predeo kojim putujem oduvek je ovakav, nedodirnut. Uklapa se
i domaćinstvo familije Vasić. U dvorištu su davno podignuta
kuća, koš, ambar. Nalazi se na blagoj, osunčanoj padini, s
pogledom na Bukovičku reku i Donju Bukovicu.
Caparić, kuća familije Vasić
Potpuno je prilagođena podneblju i terenu. Po načinu na
koji je izgrađena i po korišćenim materijalima. Prizemlje
kuće je od kamena i koristi se kao podrum, ostava i magaza.
Gornji deo je malo ukopan. Na spratu su prostorije za
stanovanje. Celu konstrukciju sprata drže hrastove grede, a
ispuna zidova je blato s plevom. Siguran sam da bi, bez
obzira na starost (procenjujem da je građena između dva
svetska rata), dobila aktuelni, nedavno uvedeni „energetski
pasoš“. Još jedan detalj prilično je zanimljiv. Na krovu se
nalazi samo jedan dimnjak. Nisam proverio, ali zaključujem
da je ceo prostor imao jednu peć, pa kako to formulišu
prodavci nekretnina: „stan ima etažno grejanje“.
Familija Vasić nesumnjivo je bila imućna. To se vidi po
veličini kuće, ali i po načinu na koji je urađen donji deo
fasade. Naime, obložen je obrađenim, kamenim pločama,
debljine oko 5cm.
Caparić, kuća porodice Vasić
Caparićki zidari i jedna lepa zgrada u Beogradu
Posle određenog broja decenija, neke od pomenutih kamenih ploča, sa kuće familije Vasić otpale su. Majstori, tadašnji zidari, verovatno nisu više živi da to poprave, ali ništa im se ne može zameriti. Ukratko, evo i zašto. Na uglu Dalmatinske i Takovske ulice u Beogradu, preko puta Botaničke bašte, arhitekta je smislio sjajno rešenje za poslovno-stambenu zgradu. Stubove i deo fasade obložio je zelenim mermerom - znači skup projekat i još skuplji kvadrat prostora. Onda su na posao došli, saglasno korporacijskom kodeksu, uniformisani majstori. Dovezli su savremene alate, nove marke cementa i najlepljivije lepkove - i završili zgradu. Na njihovu nesreću, već sledeće zime nekoliko dana bilo je kiše, mraza i snega. Čim je malo otoplilo, lep, nadkriven prolaz pored zgrade ograđen je žutom trakom, s obaveštenjem: „Padaju ploče!“. Srećom, komisija za ocenu arhitektonskog dela već je bila prošla i nagradila projekat. Nedugo zatim, prošla je i zima odnoseći sa sobom jedan broj lepih, zelenih, mermernih ploča. Vratili su se, verovatno oni isti majstori. Ali ovog puta bili su praktičniji i kreativniji. Poneli su sa sobom potreban broj „jarčeva“ i kanti vrlo slične nijanse „masne“ boje za „coklu“. Skinuli su preostale mermerne ploče, a stubove i delove fasade, nekada obložene lepim, zelenim mermerom i danas krasi postojana i kvalitetna „masna“ boja.
Česme kraj puta
Verovatno najčuvenija česma u Srbiji, Evropi i doskora na Bliskom Istoku, čak do Sirije, Libana i Irana, je Lozovička česma.
Česma kraj puta za Caparić
U prošlosti nije postojao put (kategorizovan, ili lokalni, seoski), na kome nije postojala bar jedna česma. Imale su više namena. Osnovna, naravno, da se tokom putovanja osveže i putnici i konji. Putovalo se sporije, pa nije bilo problema da se na vreme zaustavi. Tako je bilo do kraja šezdesetih godina XX veka. Pešake, kola i zapregu zamenili su automobili. Česme na putu retko su upadljive, a sa nekadašnjih saobraćajnih znakova boja je izbledela. Zato se kraj česme prođe brzo, pa: „Ko bi se vraćao?“. Druga namena bila je više socijalne i duhovne prirode. Često je to bilo mesto za druženje - kada je česma u mestu, ili u blizini. Neretko, česma je bila u središtu fantastičnih, najčešće noćnih dešavanja, posebno u ciklusima punog meseca.
Na putu za Caparić naišao sam na dve česme. Kraj obe sam se zaustavio. Prva česma bila je sasvim obična. Urađena je od naslaganih, kamenih ploča i sasvim obične cevi, koja je dolazila iz obližnjeg izvora. Već na prvi pogled, bez posebnih biohemijskih analiza zaključio sam da je voda sasvim dobra za piće. Bila je hladna i bez ukusa hlora.
Česma Ruže Lj. Vasić iz Beograda, podignuta 1931. godine
Nedaleko odatle zastao sam kraj još jedne česme. Izgrađena je pre osamdeset godina, s natpisom: „Česmu podiže Ruža Lj. Vasić iz Beograda, 1931. godine“. Sazidana je od masivnog, klesanog kamena, naslonila se na breg kraj puta. Mislim da su je zidali isti majstori, koji su zidali i kuću familije Vasić. Natpis na česmi, ili pre posveta, ponešto govore o gospođi Ruži. Rodila se u kući, koju sam opisao. Život je nastavila u Beogradu. Izgleda da je tih godina Caparić bio bliže Beogradu, nego danas - bar u uspomenama i sećanju. Da li je Ruža bila udata (pominje se prezime Vasić), ili ne, ne znam. Međutim, sasvim je sigurno da je bila odlučna i samostalna. Nije se dešavalo, bar ja ne znam takve primere, da je žena gradila česme, ili slične „društveno odgovorne“ objekte. Nadam se da ću nekom sledećom prilikom uspeti da dovršim priču o gospođi Ruži Lj. Vasić.
Put na ulasku u Caparić
Dolazak u Caparić
U Caparić se ulazi nakon oštre desne krivine i malo strmijeg uspona. Selo se nalazi na relativno ravnom platou, na oko 360-370 mnv, iznad Bukovičke reke. Ka reci, prošarane šumom, spuštaju se livade i dobro obrađene njive i vinogradi. Dobar znak da selo živi. U okolini Caparića su zaseoci: Šapari - serveroistočno, Podvršič, Vršič i Jarmovići - severno, ispod Vršičkog kika (660 mnv), i Valetići, Milčići i Jelovci na istoku. Po sunčanom danu, uz jesenje boje, ceo predeo deluje smireno, prija oku i opušta. Izuzetna slikovitost reljefa, oblika i boja obuhvata neograničen broj motiva za jedinstvene fotografije.
U selu postoji nekoliko javnih objekata: ambulanta, crkva i osnovna škola. Nekadašnja prodavnica je zatvorena. Po izgledu i stanju zgrade u kojoj se nalazila, zaključujem da dugo ne radi. Posebno su mi zanimljivi crkva i osnovna škola.
Crkva svetog Nikole u Capariću
Sadašnja crkva svetog Nikole izgrađena je 1930. godine i zadužbina je pomenute familije Vasić. Podigli su je braća Milivoj i Ljubomir Vasić, trgovci iz Beograda. Crkva je izuzetno lepo arhitektonsko rešenje, smirenih i skladnih linija, bez ijedne naznake sadašnjih, napadnih kič ideja.
Caparić, crkva svetog Nikole sa zvonikom
Savršeno je uklopljena u prostor. Potpuno slučajno, došao sam početkom novembra, po suncu, oko podneva. Čini mi se da je baš to momenat kad je crkva najlepša. Beli zidovi, s malo akcenata svetlo roze boje savršeno se uklapaju u jesenje boje lipa u crkvenoj porti. Naspram ulaza u crkvu je zvonik. Elegantan je, urađen je u stilu crkve. Da je osnova malo veća, mogao i bi sâm da bude crkva.
Caparić, stari spomenici u porti crkve svetog Nikole
U crkvenoj porti je nekoliko starih spomenika. Uglavnom su spomenici članovima porodice Vasić. Natpisi na staroslovenskom (ili crkvenom) jeziku potvrđuju da je reč o poznatoj i uticajnoj familiji. Koliko sam mogao da pročitam, najstariji je iz 1834. godine i podignut je Petru Vasiću, knezu Sokolske nahije.
Na zidu crkve je spomen-ploča, posvećena Stanku i Dragoljubu Milovanoviću iz Donje Bukovice, vojnicima, koji su poginuli 1915. godine. Priča se ponavlja. Teško je pronaći mesto iz koga niko nije poginuo braneći svoje selo, porodicu, sebe i svoju zemlju.
Caparić, stara i nova osnovna škola
Osnovna škola u Capariću
Na suprotnoj strani sela, na putu za Leović, već 150 godina nalazi se osnovna škola. Mali broj sadašnjih škola u Srbiji blizu je takvog jubileja. Osim toga, ostalo je malo seoskih školskih zgrada iz tih vremena. Najčešće sam ih viđao na putovanjima po planinskim selima. U školskom dvorištu nalazi se još nekoliko objekata. Jedan, verovatno iste starosti kao i školska zgrada, bio je stan seoskih učitelja. U istom dvorištu je i prva školska menza. Po priči meštana, u školu je iz Caparića i okolnih zaseoka dolazilo i preko 300 đaka. Sada ih je malo. Nastava se ne odvija više u staroj školskoj zgradi, već u montažnoj, podignutoj pre dvadesetak godina.
Đaci - pešaci, najlepši stanovnici Caparića
Školsko dvorište bilo je prazno. Međutim, po povratku, negde između škole i crkve, obradovao me je susret na seoskom sokaku. Sreo sam svih desetoro lepih, nasmejanih caparićkih đaka. Tog momenta, Caparić je bio mnogo lepši. Inače, jedan od đaka ove lepe škole bio je i dr Dragan Petrović, lekar iz Ljubovije i čuvar ovih krajeva.
Caparić, koš ogrnut vinovom lozom
Ukratko i neobavezno o prošlosti Caparića
Bez namere da pišem istoriju Caparića, ostavljam to istoričarima i nekome, ko će mnogo bolje i tačnije da je napiše, preneću kratku i neobaveznu priču mog domaćina Slobodana Tadića. Slobodan Tadić rođen je 1937. godine, ceo život proveo je u Capariću, ima najduži staž u crnačkoj crkvi i više zanimanja. On je zemljoradnik, crkvenjak, pojac, ali i čovek od poverenja - blagajnik. Poverenje su mu ukazali popovi: Koja, Aco, Jovo, Cvjetin, Milorad, Cane i Milan, a ovih dana i pop Anđelko.
U vreme kad je u Capariću bilo malo više stanovnika, čak tri puta godišnje održavani su vašari. Za Todorovu subotu, Vaskrs i (verovatno: veliku) Gospojinu. Igrala su po tri kola, uz čuvene bosanske muzičare: Goća (violina), Boća Ciganin, Milorad Mirković, pa još uz bubanj i šargije. Negde u blizini bile su kovačnica Bogosava Pavlovića i dve kafane. Jednu je držao Dragoljub Vasić, a drugu Radisav Vasić.
Caparić, dvorište porodice Tadić
Meštani Caparića uglavnom su složni. Nema nerešenih međa i drugih imovinskih pitanja. Dogodi se poneko „rekla-kazala“, brzo se to zaboravi i ide se dalje. Jedan od mlađih stanovnika Caparića je Slobodanov sin Dragan (1964. godište). Živi od poljoprivrede, a u slobodnom vremenu dobar je lovac. Dokaz za to su krzna nekih prilično opasnih zveri, koja se suše na zidu kuće. Priču o Capariću dopuniću prvom sledećom prilikom.
Zašto posetiti Caparić
Do Caparića se lako i brzo stiže. Može automobilom, može i biciklom. U bilo kom slučaju, nakon skretanja i prve krivine, koja zaklanja prometni put Ljubovija - Bajina Bašta, zalazi se u slikovite i mirne predele oko Bukovičke reke.
Put za Caparić
Kada se stigne u Caparić, boravak će se verovatno neplanirano produžiti. Potrebno je obići selo, crkvu i školu, rastumačiti natpise sa starih spomenika u crkvenoj porti, svratiti u nekoliko kuća ljubaznih i zanimljivih meštana. A kad smo već tu, teško je odoleti želji i ne posetiti okolne zaseoke. Ovog puta sam pogrešio i loše planirao vreme. U Capariću sam ostao nekoliko sati. Brzo sam shvatio da mi nedostaju još dva dana. Ispraviću to prvom sledećom prilikom. I još nešto: ukoliko vas u Capariću uhvati mrak, ne morate nazad.
Jutarnje magle nad Drinom
U Capariću žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Ljubovija, koja je organizovala posetu Capariću;
- porodici Slobodana Tadića na gostoprimstvu i priči o Capariću i
- prijatelju Milanu Mladenoviću, matičaru u opštini Ljubovija, na vožnji, priči i vremenu koje mi je posvetio.