Putem za Majdanpek - kroz istoriju
Na putu za Majdanpek vreme se vraća do praistorije. Čini se da se ništa nije promenilo: ni predeli, a ni gostoljubivost ljudi, koje srećemo.
Majdanpek, pravoslavno-katolička crkva u centru grada
Postoje mesta čija imena znam, naravno, a koja iz različitih razloga nisam posetio. Nije toliko važno da li su ta mesta blizu, ili daleko, jednostavno, put me tamo nije odveo. To mi najčešće ne smeta da imam svoju sliku o mestu i ljudima, koja je po pravilu potpuno pogrešna. U oktobru 2014. godine, a sasvim iznenada, pošao sam s prijateljima na put za Majdanpek.
Na ulazu u Golubački grad
Putovanje Đerdapskom klisurom uvek je novo i drugačije. Zbog godišnjeg doba, ili doba dana, okolne litice se u Dunavu ocrtavaju ponekad u agresivnoj tehnici tuša, a nekada u nežnom akvarelu. Primetio sam da Golubački grad i dalje stoji na ulazu u klisuru, da ga više nego li ikada ruže tuneli, izbušeni u bedemima tvrđave.
Večita borba Dunava i bedema Golubačkog grada
Postojao je lep običaj da se uz stare, istorijske i vanvremenske puteve podužu česme. Iz potrebe, ili da se sačuvaju ime i uspomena na graditelja. Nakon svake sajamske promocije novih automobila, nakon izgradnje svakog novog puta, jedna po jedna česma je nestajala. Zaboravljena ili zapuštena, ili je jednostavno presušila i postala samo pogodno mesto za odbačene, plastične bočice „zdravih, planinskih voda“. Srećom, ima i suprotnih primera u obliku novih česama. Nedaleko od tvrđave, relativno skoro, podignuta je česma posvećena Zaviši Crnom, poljskom vitezu-junaku poginulom 1428. u borbi protiv Turaka.
Spomen česma, posvećena Zaviši Crnom
Nakon Golubačkog grada i viteza-junaka Zaviše Crnog, istorijska vremenska linija vraća se unazad, do Lepenskog vira. U staklenim filmskim kapsulama kreće se u daleku budućnost. Međutim, ulaskom u staklenu kapsulu Lepenskog vira vreme se vraća daleko u prošlost. Neka pitanja ostaju bez odgovora. Odakle su ti nekadašnji ljudi došli, kuda su otišli? Da li je Henri Mur jedan od njihovih potomaka? Napolju, u stvarnosti, pojavila se jedna bela lađa i nastavila put ka Trajanovoj tabli. Verujem da će bar jednom da je pozdravi brodskom sirenom.
Vanvremenska kapsula Lepenskog vira
Vremenska linija ponovo se koleba između starije i bliže prošlosti. Ovog puta zastala je na najlepšem đerdapskom vidikovcu, u dvorištu etno domaćinstva „Kapetan Mišin breg“.
Najlepši pogled na đerdapski Dunav, sa sećanjem na Kapetan Mišu Anastasijevića
Priča o životu Kapetan Miše Anastasijevića prija. Uz široki pogled na Dunav, uz sećanje na Kapetan Mišino zdanje na Studentskom trgu u Beogradu. „Kapetan Mišin breg“ napušta se tek nakon posebno ukusne domaće hrane i narodnih kompozicija za solo frulu.
Iskrena srdačnost i gostoprimstvo naših domaćina sa Kapetan Mišinog brega
Kasno popodne putujemo Negotinskom krajinom, putem pored Dunava, HE Đerdap II i potopljenih, nemačkih brodova, čiji tereti i danas podstiču maštu. U manastir Vratna stigli smo uveče. Fasada manastira nadrealno se ocrtava naspram visokih, oštrih stena i preostalog, večernjeg neba.
Pred noć u manastiru Vratna
Plaši me zatvoren prostor, nikada ne bih sišao u rudarsko okno. Međutim, strah nestaje na samom ulazu u Rajkovu pećinu. Nedavno su uređeni novi hodnici, pa je nestvarne lepote još više. Toliko da ne smetaju ni slepi miševi.
Čudesne kulise Rajkove pećine
Davno još, prva asocijacija na pominjanje imena Majdanpek bio je rudnik. Nekada zbog Rudne Glave, sa vertikalnim oknima, u skorije vreme po površinskim kopovima. Priznajem da nisam ljubitelj izrovanih brda. Međutim, nekoliko delova rudnika trebalo bi svakako videti. Zahvaljujući ljubaznošću uprave Rudnika, obišli smo predeo, koji neodoljivo podseća na Saharu. Nemoguće je ne uplašiti se od džina, zvanog „damper“. Ako je nedovoljno straha, dovoljan je pejzaž sa jezerom, slika sa neke druge, manje gostoljubive planete.
Saharske dine iznad Majdanpeka
Spuštajući se sa okolnih brda, Majdanpek se sažima na ravnini, u centru grada. Iako mala, izdvaja se Crkva svetih apostola Petra i Pavla, izgrađena u periodu od 1856-1858. godine. Izgrađena je u pravoslavnom okruženju, a u tirolskom stilu, što je bilo dovoljno da bude malo pravoslavna, malo katolička.
Pomenuo sam da postoje gradovi, koje „znam“, a da u njima nikada nisam boravio. Pravilo se potvrdilo – opet sam pogrešio. Majdanpek bih rado opet posetio. Zbog dobrih ljudi, tek stečenih prijatelja (kakvi se u haotičnoj prestonici retko sreću), zbog predivnog akvarela, koji krasi deo grada.
Majdanpek, zgrade u akvarel tehnici
I na kraju jedna ružna vest. Dva dana nakon boravka u Majdanpeku, istorija je povukla još jednu crticu na vremenskoj liniji. Dogodile su se velike poplave, do sada nezabeležene.
Dobrodošli ste, u Majdanpeku žive dobri ljudi!
Zahvaljujem se:
- gospodinu Radetu Stojkoviću, iz turističke agencije Mirno more, na organizaciji puta, strpljenju i gostoprimstvu.
