Sakar, Mali Zvornik
Selo Sakar izmestilo se na obalu Drine i Zvorničkog jezera. U brdovitim delovima sela još uvek su stogodišnje planinske kuće - primeri lepog, narodnog graditeljstva i sačuvanog znanja.
Vlaške Njive, visoki zaseok Sakara
Sakar sam posetio u avgustu 2016. godine.
Atar sela na severu se graniči sa Malim Zvornikom i Radaljem, Budišić je na istoku i jugoistoku od sela, a Drina je na zapadu i deo je granice sa Bosnom i Hercegovinom. Poslednjih 200 godina, u zavisnosti od političkih prilika i države, kojoj je selo pripadalo, ljudi su dolazili i odlazili iz Sakara. Ovih dana u Sakaru je približno 160 domaćinstava, u kojima stalno živi oko 450 stanovnika.
Početak Sakara, Donji Sakar, udaljen je približno 4 km od Malog Zvornika, na putu prema Ljuboviji. Obala Zvorničkog jezera je tu šljunkovita, ravna i pristupačna, što su meštani Sakara iskoristili i uredili jednu od najlepših plaža na tom delu jezera, a i reke Drine.
Uređena plaža na Zvorničkom jezeru
Selo je razbijenog tipa (po klasifikaciji J. Cvijića). Najveći deo nastanjen je u donjim delovima sela, prema Drini, manji broj kuća je na brdovitom, planinskom prostoru, iza Kamenog šanca (591 mnv), prema Vlaškim njivama (684 mnv). Na severu su Ravna kosa (629 mnv) i Bobije (662 mnv). Veći zaseoci su: Vlaške Njive, Durakovići, Strmoglav i Potokovići.
Najveća površina brdovitih delova seoskog atara je pod šumom. Izdvajaju se borove šume, zasađene pre 50-60 godina. Koliko sam mogao da vidim, agresivna štetočina potkornjak još nije stigla do njih, a nadam se i da neće. Poseban utisak ostavljaju stare i guste bukove šume.
Pokošene livade na ivici borove šume, zaseok Vlaške Njive
Prolazeći kraj izuzetno visokih stabala, kraj puta za Vlaške Njive, ne mogu a da se ne zapitam ko sme uopšte da zađe u njih. Ne znam ni kako se meštani snalaze, kada krenu ka svojim delovima šume. O zimskim danima i ne razmišljam.
U zaseoku Vlaške Njive
Verovatno najlepši deo Sakara je zaravan Vlaške njive. Tek da se napravi razlika, na Vlaškim njivama je mali, istoimeni zaseok: Vlaške Njive. Ovih dana tu je stalno nastanjeno petoro-šestoro meštana.
Od Donjeg Sakara ka Vlaškim njivama penje se uskiim, planinskim putem. Put najvećim delom prolazi tunelom, koji čine krošnje već pomenutih bukvi. Nakon približno 1,5km dolazi se do raskrnice puteva. Pravo je zaseok Pantelići, levo je put ka Vlaškim Njivama.
Raskrsnica puteva za Vlaške Njive i Panteliće
Siguran sam da ovim putevima, osim meštana, retko prolazi neko sa strane. Međutim, na raskrnici su novi, plavo-beli putokazi. A pored je još i klupa. Ne znam ko, koga i kada čeka baš na toj klupi, ali svakako reč je o lepom gestu.
Letnja panorama zaseoka Vlaške Njive
Nakon skretanja, do Vlaških Njiva ostalo je manje od 2 km uspona, još užim putem. Na početku zaseoka nema table sa oznakom mesta. Međutim, kad se izađe iz onog bukovog tunela i raširi pogled na talasastu zaravan, nekoliko rasejenih kuća i mnogo livada, na cilju smo.
Teško je odabrati samo jednu fotografiju, koja bi potpuno ilustrovala mirisnu scenografiju Vlaških njiva. Slikovito je usamljeno domaćinstvo u pozadini nepokošene livade.
Usamljeno domaćinstvo na Vlaškim njivama
Ne mogu da preskočim blagu padinu sa plastovima sena, a u pozadini pomenutu borovu šumu na brdu.
Mesto na kome se oseća miris pokošenog sena i zamišlja letnji miris borova
Bez krupnog plana livade nemoguće je osetiti letnje mirise planinskih trava.
Letnja livada na Vlaškim njivama
Kraj puta, na početku zaseoka, je dobro održavana, lepa kuća. Trava u dvorištu još uvek nije pokošena, ali siguran sam da će već narednih dana kuća biti provetrena, a trava pokošena.
Kuća i dvorište na početku zaseoka
Ostao bih još malo na Vlaškim njivama, međutim jedno popodne suviše je kratko za obilazak drugih brdovitih delova Sakara.
O arhitekturi Sakara i umeću starih mastora
Arhitektura Donjeg Sakara ne razlikuje se od arhitekture drinskih delova malozvorničke opštine. Preovlađuju kuće različitih stilova i namena. Ako nam se ukusi ne podudare, dovoljno je pogledati u pravcu Drine - lepa je. Međutim, u brdskim delovima sela još uvek postoje primeri nekadašnje narodne gradnje i građevinsko-arhitektonskog znanja.
Seoska planinska kuća
Izvorne, narodne kuće mogu se još uvek videti u brdskim delovima sela. Nekada su na kraju izuzetno strmog dvorišta, ponekad su na susednom brdu. Ovom prilikom, izbliza sam pogledao nekoliko starih, seoskih kuća, podignutih kraj puta.
Planinska seoska kuća na kraju izuzetno strmog dvorišta
U prizemlju je podrum, na spratu sa širokim pogledom je prostor za stanovanje. Pored kuće su ambar i koš.
Seoska kuća, ambar i koš
Ovih godina i dana omiljena tema svetskih medijskih agencija su, pored aktuelnih ratova, vesti o do sada neviđenim naporima svetskih lidera da sačuvaju planetu Zemlju. Rado bi zabranili uzgoj goveda, jer goveda preživajući proizvode neverovatne količine CO, amonijaka i ko zna čega još. Pa bi da se svaka nova i stara građevina obloži (spolja i iznutra) decimetrima sasvim organskog i razgradivog stiropora. Međutim, uštedeli bi mnogo napora i vremena da su navratili u neko od naših sela. Naše stogodišnje kuće od naboja (blato + pleva) i drvenih greda prošle su davno sve neformalne testove štednje energenata.
Stogodišnja planinska, ekološka kuća od naboja
Nije neobično da na planini padne metar snega, ili dune vetar, pa na postojeći sneg doda još poneki metar. Imajući to u vidu, seoske arhitekte mogući problem rešavale su prilično jednostavno. Ulaz u kuću uvek je u zavetrini, a drva, štala i ostali objekti u blizini.
Ulaz u kuću zaklonjen od vetra, kiše i snega
Kada malo razmislim, kuća na samom vrhu strmog dvorišta, i pored šetanja uzbrdo-nizbrdo, ima prednosti. Vidi se ko prolazi putem, a kada sneg počne da se topi, voda se ne sliva na kuću i u kuću.
Ambar porodice Tarić, sa terasom i pogledom na put i zaseoke Sakara
Kuća porodice Čolaković
Izuzetno lep primer narodnog graditeljstva je kuća porodice Čolaković. U kući je živeo Amo Čolaković, sa suprugom Vasvijom, sinovima Muratom, Ahmetom i Salihom i ćerkom Nurkom. Murat je poginuo u II svetskom ratu u partizanima. Ahmet Čolaković je poznata istorijska ličnost ovog kraja, učesnik NOR-a (1941-1945) i jedan od osnivača opštine Mali Zvornik. Značajan je i njegov doprinos elektrifikaciji sela i izgradnji puta za Vlaške Njive. Nakon Drugog svetskog rata, Ahmet i Salih preselili su se sa porodicam u Mali Zvornik. Kuću trenutno održava Salihov sin Nijaz. Kuća je do polovine osamdesetih godina prošlog veka bila ofarbana u žuto, a potom je prekrečena u belo.
Dokle god se pažljivije ne pogledaju detalji kuće, moglo bi da se kaže: "Kuća kao i svaka druga.". Međutim, kuća porodice Čolaković je sa nekoliko relativno jednostavnih elemenata istakla umeća i osećaj za sklad narodnih arhitekata. Kombinovane su, ne računajući crveni krov, tri boje. Prizemlje je urađeno u tamno sivoj boji, sprat je, naravno, beo. Na beloj fasadi su tirkizno ofarbani prozori. Zatim se uspostavljaju veza prizemlje - sprat i ritam, ponavljanjem belo - tirkizno na prizemlju kuće. Konture prizemlja naglašene su i uramljene belim linijama.
Izuzetno lepa planinska kuća porodice Čolaković
Na prednjoj fasadi su dvoja lepa, lučno izvedena vrata. Rešetke na podromskim vratima su naknadno dodate. Tačnije, dodao ih je Nijaz, tako šro je prorezao vrata i postavio rešetke sa unutrašnje strane. To je uradio radi svetlosti i ventilacije, jer je u podrumu hteo da uzgaja ćurke.
Vrata sa rešetkastim otvorima
Estetski privlačne ivice lučnog oblika vrata naglašene su širokim, belim linijama na tamno sivoj fasadi prizemlja. Osim toga, bela boja ističe čvrstinu i debljinu kamenih zidova temelja kuće i prizemlja, a tirkizna boja osvetljava vrata i po oblačnom vremenu.
Tirkizna vrata oivičena belom linijom na sivoj fasadi
Bez obzira na starost, kuća je u dobrom stanju i ne zahteva previše popravki. Deo fasade je ogoljen, kao da je neko hteo da pogleda kako i od čega je napravljen zid. I u ovom slučaju, korišćeni su već pomenuti i poznati materijali: grede i naboj od blata i pleve. Potpuno praktično i ekološki.
Detalji fasade sprata kuće
Nadam se da će, uz manje popravke, kuća porodice Čolaković biti još dugo sačuvan primer lepog, tradicionalnog graditeljstva i umeća narodnih arhitekata.
Zašto ću ponovo da posetim Sakar
Jedno popodne, bez obzira na dužinu letnjeg dana, kratko je da se posete udaljeni i skriveni delovi Sakara. Zato ću rado ponovo da dođem. Moguće je da izaberem neki od sunčanih, jesenjih dana - zbog svih mogućih, šumskih boja i toplog, jesenjeg svetla. Ili možda nekog sunčanog, zimskog dana. Putevi se čiste, a leti viđeni predeli postaju neprepoznatljivi pod snegom. Ukoliko prolazite putem od Malog Zvornika ka Ljuboviji, zaustavite se u Sakaru. Siđite do plaže na Drini, ili pođite ka Vlaškim njivama. Nemoguće je zalutati, jer je skretanje za Vlaške njive obeleženo.
Sela s pogledom na Drinu
U Sakaru žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Mali Zvornik, koja je organizovala posetu Sakaru;
- Zlatomiru Bojiću, predsedniku MZ Sakar, koji nas je vodio brdovitim predelima Sakara;
- gospodinu Slavku Smiljaniću na podacima o kući porodice Čolaković;
- prijatelju Borisu Katiću, na vožnji i strpljenju i
- prijatelju Daliboru Krstiću, uredniku Malozvorničkog informativnog portala na medijskoj podršci.