Bliznak, Žagubica
U Bliznaku ljudi su podeljeni. Polovina dugo je već u Evropskoj uniji, pretežno u Austriji. Druga polovina ostala je u selu. I jedni i drugi najviše vole Bliznak.
Prelepa, prava seoska bašta, Bliznak, Žagubica
Bliznak sam posetio u junu 2013. godine.
Selo se nalazi na krajnjem jugozapadu žagubičke opštine. Za Bliznak sam pošao iz Krepoljina.
Deo puta vodi dolinom Mlave i prolazi Jablanskim i Vlaškim poljem. Na 2,4km od Krepoljina je, kod ušća reke Krupaje u Mlavu, skretanje za Sige. Za Medveđicu i Bliznak nastavlja se pravo. Nedaleko je i skretanje za poznati rudnik uglja Jasenovac. Predeli, kojima se prolazi, karakteristični su za niže delove ovog kraja. Smenjuju se njive kukuruza i livade. Očigledno je da i leti ima dovoljno vode - sve je još uvek zeleno. Na 2-3km pre Medveđice put se penje, a pogled se širi na okolne visove. Najviša tačka je 370 mnv i dovoljno je visoko da se sagleda šira okolina.
Na putu za Medveđicu i Bliznak
Od Medveđice do Bliznaka ostalo je još približno 6km. Put je relativno ravan, bez uspona. Prolazi dolinom Bliznačke reke. Prostor se malo sužava na delu između Bigara (428 mnv) i Krša (482 mnv).
Osnovno o selu
Bliznak se graniči s Medveđicom na severu, Milanovcem na istoku i Krupajom na jugoistoku. Na jugu su despotovačka sela. Selo Bliznak nalazi se na brežuljkastom terenu, od 420 do 490 mnv. Okružen je zaobljenim visovima: Poljana (456 mnv) na severu, Lom (550 mnv) na jugoistoku, Veliki kamenjar (506 mnv) na jugu, Veliko brdo (551 mnv) na jugozapadu.
Bliznak, pogled na seoska polja
Selom protiče Bliznačka reka. Leti je skoro neprimetna, krajem proleća popuni korito. Po popisu stanovnika iz 2011. godine, selo ima 281 stanovnika i 91 domaćinstvo.
Pogledi na Bliznak iz školskog dvorišta
Bliznak ima mesnu kancelariju, dve prodavnice, dom kulture, ima i crkvu. Kad god putujem Srbijom, dolazim u centar sela, s namerom da sretnem meštane. Najčešće su to kafana, ili prodavnica. U Bliznaku je to bilo malo drugačije. Otišao sam u školu. U prvom momentu zbog lepog pogleda. Škola je na uzvišenju, s koga se sasvim dobro vidi deo sela.
Bliznak, pogled na selo iz školskog dvorišta
Vrlo brzo pokazalo se da je školsko dvorište, pored lepog pogleda na selo, pravo mesto za početak priče o selu i dalji obilazak. Sačekao me je učitelj Spasić, poreklom iz Trgovišta. U Bliznak je došao pre petnaest godina, sasvim slučajno, a sasvim logično: zbog posla. Moguće je da je vremenom mogao da krene dalje - autobus saobraća ka Žagubici svakog (bar radnog) dana.
Bliznak, seoska osnovna škola
Očigledno nije želeo i očigledno je da uskoro ne namerava da ode. Razloga ima više, navešću nekoliko. U školi u Bliznaku, kao i u većini seoskih škola, nalazi se dom porodice Spasić. Jedno od osnovnih pravila, kad god se nađem van svoje sredine je, bez obzira na dužinu boravka, da novom prostoru dam nešto lično. Tada i to mesto postaje moje. Upravo je i novi učitelj to uradio.
Dvorište osnovne škole
U školskom dvorištu je lep rukometni teren, škola je
okrečena. Sasvim je jasno da učitelj od svoje učiteljske
plate nije platio ni izgradnju školskog terena, niti
krečenje škole. Uradili su oni podeljeni ljudi, koji vole
Bliznak, i opština. A kad je to završeno, verovatno bez
građevinskih dozvola, kraj školskih prozora zasađene su
ruže: mirišljave i ovako i u domaćem slatku. Za decu su
napravljene ljuljaške i kućice za ptice. Ovo nikako ne liči
na privremeni dom!
Nastavak priče o školi je u školskom hodniku, učionicama i
biblioteci. Ni na jednom mestu nisam video toliko dečjih
radova i u umetničkom krugovima popularnih „instalacija“.
Stihovi, posteri o ekologiji, crteži, pa maketa Deda Trišine
vodenice, a u čast Branka Ćopića. Prostor je postao
nedovoljan za buduće radove. Na sasvim logično pitanje: „A
ko je sve to uradio?“, u momentu ne nalazim odgovor.
Škola u Bliznaku, đački radovi - deda Trišina vodenica
Bliznačke đake nisam video, došao sam u vreme letnjeg raspusta. Nakon obilaska škole, a u hladu u dvorištu, saznao sam da škola ima desetak đaka. Upravo tu je i odgovor na postavljeno pitanje. Uz malu pomoć učitelja, sve viđeno uradilo je malo dece s mnogo mašte.
Kružna tura po centru sela iz tri dela
Kad god u „paket aranžmanu“ stignem u neki od evropskih gradova, jedna od prvih aktivnosti, a dok se ne raspreme hotelske sobe od ostataka prethodnog „paketa“, je „kružna tura“. Tokom kraće vožnje, a sve u skladu s programom, najčešće se zapamti samo saobraćajna gužva. U Bliznaku je to malo drugačije. Na kružnu, pešačku turu po Bliznaku poveo me je učitelj Spasić. Slučajno, ili namerno, a da bih stekao pravu sliku o selu i ljudima, obilazak je obuhvatio tri sasvim različita pogleda na Bliznak.
Bliznak, seoski sokak s lipom
Pošli smo seoskim sokakom uzbrdo, rekao bih gornjim delom sela. Seoska dvorišta su slična, pa skupa čine celinu. U dvorištu su najčešće dve vrste kuća. Novija, bez viška stambenog prostora, prilagođena potrebama. Na suprotnoj strani dvorišta su nekadašnja seoska kuća i pomoćne građevine: ambar i staja. Između njih je bašta. Ima i cveća i povrća. Pažnju, međutim, privlače starije kuće. Neke od njih još uvek su u dobrom stanju, druge se još uvek mogu obnoviti. Građene su slično, uz uvažavanje nepisanih standarda, prilagođenih podneblju i okolini. U osnovi je podrum s kamenim zidovima, delimično ukopan. Iznad je prostor za stanovanje. Zidove nose drvene grede, daske i letve, a ispuna je rađena smešom blata i pleve. Sasvim dovoljno da svaka od njih dobije današnji energetski pasoš.
Bliznak, tradicionalni način gradnje kuća
Ni na jednoj od starih kuća nisam video mermernu ploču, s godinom izgradnje, arhitektom i izvođačem radova. Šteta, ima dovoljno razloga da tabla postoji. Bez akademskih znanja, a oslonjeni samo na osećaj za lepo i okruženje, seoske arhitekte pribegavale su minimalizmu i čistim formama. Ulaz u kuću jasno je naznačen i vidi se već s kapije (za razliku od ulaza u nove, beogradske zgrade, koji više podsećaju na lavirinte ih Hičkokovih filmova). Čest deo kuće je natkriven trem s lukovima. Na čelnoj fasadi najčešće su tri luka, a bočno jedan. U bilo kom slučaju, broj lukova uvek je neparan, pa prija oku. Nisu retkost ni jednostavno ukrašene drvene strehe i vrata trema.
Bliznak, seoska tradicionalna kuća
U Bliznaku ne postoji javno preduzeće, zvano Gradsko zelenilo. Nema ni uređenih parkova u kojima se, umesto normalno posađenog cveća, sade saksije. A saksije se presađuju bar jednom mesečno. To nije ni potrebno, jer kao i u ostalim žagubučkim selima, i u Bliznaku je vidljiv kult cveća. Ima ga svugde. Na putu, pored ograda. U dvorištu, na svim mogućim mestima: u bašti, na stepeništu, na prozorima. Reč je o pravom cveću, koje može da traje do zime, da preživi zimu, pa s proleća ponovo da procveta.
Bliznak, seoska cvetna bašta
Drugi deo obilaska Bliznaka počinje na platou, iznad sela. Zašli smo u seoske livade i njive. U momentu selo se transformisalo u letnje, akvarel pejzaže. Preovlađuju sve nijanse zelene boje, s akcentima belog, poljskog cveća. Gledano s visine, na istoku su zaseoci Bliznaka, na zapadu je pogled na centar sela.
Bliznak, seoska livada s pogledom
Spuštajući se poljskim putem, ulazi se u donji deo sela. Nalazi se na glavnom putu, kraj zgrade mesne zajednice, prodavnice i ambulante. S obe strane puta su izuzetno velike, doterane kuće, s redovno šišanom travom, različitim sortama hibridnog, holandskog cveća i baštenskim garniturama. Cela ulica, bez izuzetka, mogla bi da se izmesti u predgrađe bilo kog zapadnoevropskog grada. Reč je o delu Bliznaka, koji pripada Evropskoj uniji. Slične ulice viđao sam i u drugim delovima Istočne Srbije.
Bliznak, nove kuće u centru sela
Međutim, razlika postoji. Ljudi iz Bliznaka nameravaju ovde i da žive. Neretko, poput Stevana Lazića, meštani Bliznaka dugogodišnji boravak u Insbruku, zamene trajnim boravkom u Bliznaku. Siguran sam da će vlasnici evropskih kuća, čim dobiju malo vremena, obnoviti i svoje kuće u gornjem delu sela.
Crkva u Bliznaku
Poslednjih dvadesetak godina, iz ovog ili onog razloga, Srbiju je zahvatila epidemija urbanog, nacionalnog romantizma. Sramota je ne biti kršten! Nikada nije kasno, pa se krste i oni poodrasli, koji se inače nikada ne bi krstili. Sramota je ne slaviti slavu! Pa je slave i oni, koji je nikada nisu slavili, s mukom setivši se svoga sveca i datuma. Groteskno i poput loših, filmskih kulisa deluju novobeogradske crkve, posađene između metalno-staklenih poslovnih zgrada, ili crkve na zrenjaninskom putu, nikle preko noći pored vulkanizerskih radnji i auto-otpada. Tradicija, sećanje i kultura nešto su sasvim drugo.
Bliznak, seoska crkva u zaseoku Raskrsnica
Upravo zato, nezavisno od ličnih verskih ubeđenja, ne propuštam priliku da posetim svaku seosku crkvu, u čijoj blizini se nađem. Smirene su, uklapaju se u okolinu, izgrađene su isključivo da zadovolje unutrašnje potrebe meštana. Zato sam želeo da posetim i crkvu u Bliznaku. Nalazi se zaseoku Raskrsnica, ili Jelindra, na zaravni koja je malo viša (484 mnv) od susednih delova sela. Od centra je udaljena 1,7km. Crkva je posvećena svetom apostolu Marku. Nisam mogao da uđem, spolja je potpuno obnovljena. Veliko dvorište je sređeno, pored staze su ruže u punom cvetu. Izgleda lepo i sasvim je vidljivo da su je meštani gradili sebe radi. (Detaljnija priča o crkvi sveti Marko)
Zašto posetiti Bliznak
U Bliznak bi trebalo svakako doći zbog slikovitog puta do sela, zbog cvetnih dvorišta i sačuvanih primera tradicionalnog, seoskog graditeljstva. Selo sam posetio jednog junskog, letnjeg dana. A leti u Bliznaku, po dvorištima ima ljudi. Gostoljubivi su, srdačni i iskreni. I tu već nastaje problem. Poziv na kafu i sok ne može se odbiti. Naravno da prija razgovor s domaćinima, ali nikada ne traje manje od sat vremena. Jedino rešenje je da se za boravak u Bliznaku odvoji ceo, letnji dan.
Bliznak, seoski pejzaž u tehnici akvarela
Ne treba zaboraviti ni školu. Na uzvišenju je, s pogledom na deo sela, a unutra su đački radovi, izrađeni s maštom. Otkrijte Bliznak.
Magija homoljskih sela
U Bliznaku žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Žagubica, koja mi je omogućila da posetim Bliznak;
- Radoljubu Paniću, na dočeku i priči o selu;
- učitelju Spasiću, na gostoprimstvu, priči o školi i maštovitim đacima i turističkoj turi za obilazak sela i
- Stevanu Laziću, na priči o selu i njegovom neuspešnom skijaškom pohodu na Insbruk u Tirolu.