Milanovac i Krupajsko vrelo, Žagubica
Milanovac se naselio kraj reke Krupaje, prisvojivši čarobno Krupajsko vrelo. Namerno, reka baš kraj Milanovca pravi luk i ostavlja prostor za kuće i njive.
Krupajsko vrelo
Milanovac i Krupajsko vrelo posetio sam u junu 2013. godine.
Milanovac se nalazi na jugozapadu žagubičke opštine. Na put sam pošao iz Krepoljina. Deo puta, do skretanja za Sige, vodi dolinom Mlave i prolazi Jablanskim i Vlaškim poljem. Skretanje za Sige je na 2,4km od Krepoljina, kod ušća reke Krupaje u Mlavu. Do Siga je 3,4km. Put vodi dolinom reke Krupaje. Istočno od puta je brdo Kamena glava (346 mnv). Teren je pretežno ravan. Nakon dolaska u centar Siga, put mostom prelazi na levu obalu Krupaje. Do Milanovca je još 2,8km, pa je od Krepoljina do Milanovca približno 8,6km. Put za Milanovac i dalje za Krupaju vodi dolinom reke Krupaje.
Milanovac, centar sela
Teren, na kome je trasiran put, uglavnom je ravan, bez posebnih uspona i krivina. Najveći vrh u blizini je Kustur (509 mnv), koji se nalazi na severoistoku. Raniji naziv sela bio je Magudica, a naziv možda ima veze s obližnjim brdom Magula (376 mnv), koje se nalazi severozapadno od sela. U okolini sela nalaze se još Graba (581 mnv) na jugoistoku i Selski rt (450 mnv) na zapadu. Milanovac je jedno od nižih sela žagubičke opštine. Centar je na 271 mnv. Po popisu stanovništva iz 2011. godine, u Milanovcu ima 359 stanovnika i 141 domaćinstvo.
Sasvim neobavezna šetnja Milanovačkim sokacima
Milanovac je selo grupisanog tipa i pretežno se nalazi zapadno od puta i reke Krupaje. Baš na tom mestu korito Krupaje pravi veliki luk, ostavljajući prostor za seoska domaćinstva i seoske njive. Deo sela je na ravnom terenu, drugi deo smestio se uz seoske puteve, po okolnim brežuljcima. Selom protiče i Selski potok.
Milanovac, karakteristično dvorište
Već na prvi pogled vidi se da je Milanovac selo kontrasta. Dosta je novih kuća, što ne čudi, s obzirom da približno dve trećine stanovnika radi u inostranstvu. Najčešće u Italiji, Austriji i Francuskoj. Nove kuće nisu građene pored glavnog puta, ili izdvojene u poseban deo sela. Podignute su u dvorištima, u kojima su oduvek bile, i u kojima su često sačuvane i one prethodne.
Milanovac, jedna od seoskih ulica
Bez posebnog pravila niz put se smenjuju sa starijim kućama. Nezavisno od veličine, arhitektonskog stila i starosti, zajednički im je kult cveća. Teško je po seoskim dvorištima pronaći mesto za još neku ružu.
Milanovac, jedno seosko dvorište
Gledano skroz sa strane i ne računajući komfor i udobnost, naklonjen sam tradicionalnom graditeljstvu. Uvek i iznova pokušavam da shvatim poreklo narodne kreativnosti. Deo se, svakako, može pripisati dugogodišnjem iskustvu prilagođavanja prirodnom okruženju. Posebno kada je reč o korišćenim materijalima, mestu na kome su kuće podizane i spoljašnjem obliku. Drugi deo, za mene neobjašnjiv, su skladnost kreacija.
Milanovac, jedna od preostalih starijih kuća
Šetajući Milanovcem sasvim neobavezno, slučajno izabranim sokacima, lako je razlikovati nekada bogatija domaćinstva, od manje imućnih. Kuće bogatijih porodica, izgledom i načinom gradnje, bliže su gradskim kućama, građenim između dva svetska rata.
Milanovac, seosko dvorište s predratnom kućom
One druge manje su i u potpunosti pripadaju baš tom mestu, mestu na kome su sagrađene. Ipak, imaju nešto zajedničko: potrebu za detaljima, koju su stari graditelji i domaćini nesumnjivo negovali. Nekada su to bogato ukrašena fasada, zidane mala i velika kapija, ili ulazna vrata. Ponekad je reč samo o rezbarenim prozorima i vratima.
Milanovac, predratna kuća sa šimširom
Milanovac ima osnovnu školu i ambulantu. Škola je sveže okrečena, a školsko dvorište, kao i većina seoskih dvorišta, liči na brižljivo negovani park. Trava je uredno ošišana, ruže su orezane, polivane i u punom su cvetu. Priču je dopunilo nekoliko stabala starih krušaka, domaće sorte.
Milanovac, dvorište osnovne škole
Na utiske o mestima koja se posete, pored svega što se vidi, utiču ljudi koji tu žive. U Milanovcu sam, već pri prvom susretu, osetio iskrenu gostoljubivost. I priča sama krene, pa ono što se čuje lako se nadoveže na sve viđeno. Milanovčani se ne hvale, primetna je skromnost. Moguće je da naiđu teža vremena i da svakodnevni život tada donese brige. Međutim, priča s ljudima u Milanovcu vrlo brzo okreće se budućnosti i planovima.
Milanovac, nova kuća s pogledom na selo
Razmišlja se o još jednom novom putu, popravci doma kulture, pripremama za Pantelejski sabor. S razlogom. Tih dana, privremeno odsutni meštani Milanovca, vraćaju se iz cele EU u svoj Milanovac. Sasvim je sigurno da ni ubuduće neće biti mesta za pristigle automobile svih evropskih registracija i marki. A svi će biti lepo dočekani i ugošćeni.
Sasvim čarobno Krupajsko vrelo
Priča o Milanovcu nastavlja se dolinom reke Krupaje, putem prema selu Krupaja.
Krupajsko vrelo
Kilometar od centra Milanovca nalazi se poseban restoran: „Zov Homolja“. Može se pomisliti da je postao poznat posle određenog broja TV reportaža, u kojima je predstavljen. Mislim da to nije tačno. U ovom slučaju, bez učešća stručnjaka za marketinšku komunikaciju, priča je išla „od usta do usta“. Akteri su ljubitelji dobre hrane… Pa eto, rekao sam vam, proverite sami! Nakon ručka, ili samo domaće kafe i osveženja, putovanje se, dolinom Krupaje, nastavlja još jedan kilometar, skrene se na seoski put, nakon koga se dolazi do Krupajskog vrela.
Seoski put do Krupajskog vrela
Oduvek sam voleo izvore. Viđao sam male, na ivici njiva, kraj potoka. Iz većine od njih pio sam vodu. Ne mogu da zaboravim Čuburu u Suvodolu, na 15km od Smedereva. Nažalost, nema je više. Ima i onih skroz hirovitih i nepredvidivih. Kad im priđete, prvo procene kakav ste čovek, pa onda puste ili ne puste vodu. Jednu potajnicu video sam nedaleko, u Selištu, drugu u Bjeluši, kod Arilja. Bio sam promenljive sreće.
Video sam izvore i vrela bez dna, zastrašujuće čak, ali beskrajno čarobne. Vrelo Mlave u Žagubici verovatno je svima poznato. U Milanovac ređe se dolazi, pa je Krupajsko vrelo, sasvim čarobno, još uvek ostalo po strani.
Krupajsko vrelo
Priču o Krupajskom vrelu ispričao mi je Ljubiša Petrović, vlasnik zemljišta na kome se vrelo nalazi i vlasnik restorana i pansiona u neposrednoj blizini, na obali Krupaje. Krupajsko vrelo proglašeno je za spomenik prirode. Zaštićena okolina je 13ha, a zemljište je u privatnom posedu. Porodica Petrović kupila je imanje 1938. godine, a osim zemlje, na imanju našlo se i vrelo Krupaje.
Krupaja neposredno ispod brane
Jednog dana 1946. godine, sasvim niotkuda, pojavio se dokazani rodoljub i čuveni profesor hidrologije, akademik Miladin Pećinar. Za te godine, partijska preporuka za izbor inženjera Pećinara u zvanje profesora na Građevinskom fakultetu u Beogradu, bila je prilično neuobičajena: „… moralno prilično nepodoban i svojeglav … istovremeno, izuzetan inženjer i rodoljub …“ Baš taj akademik Pećinar projektovao je branu, bar malo da zauzda Krupaju, a vodu preusmeri za korisne potrebe. Koristeći vodu Krupaje, Petrovići su izgradili vodenicu, valjaricu i vunovlačaru. Tako je ostalo do danas.
Krupajsko vrelo, dvorište i restoran porodice Petrović
Inače, Krupajsko vrelo je kraškog porekla. Domaći i strani ronioci vertikalno su se spustili do 123. metra, pa su horizontalno nastavili još 98m. Najčešće dolaze ujesen, kad je nivo nizak, a ronjenje bezbednije. Kapacitet izvora je od 200-300 l/s, a u vreme velikih voda i do 7000l/s.
Tog dana, kad sam postio Krupajsko vrelo, ništa se vanredno nije dešavalo. Voda u blizini izvora bila je duboko zeleno-plava, Krupaja je sasvim mirno kretala ka ušću u Mlavu. Samo su neka deca vrištala od sreće u bazenu, dok su im roditelji, na terasi restorana Petrovićevih, potpuno koncentrisani, trebili one najsitnije koskice rečne pastrmke sa žara.
Zašto bih ponovo posetio Milanovac i Krupajsko vrelo
Postoji, naravno, više razloga. Pre svega, prija mi lagana vožnja dolinom reke Krupaje, s pogledom na akvarelne boje požnjevene pšenice i još uvek svetlo zeleni kukuruz. U Milanovac može se doći nekog sasvim običnog dana, kad se može parkirati bilo gde, pa na miru proći seoskim sokacima i družiti s gostoljubivim meštanima. Druga mogućnost je da se dođe tokom održavanja Pantelejskih dana, pa da se uz mnogo sreće auto smesti u prvi slobodni šanac, a zatim pronađe sto sa sasvim nedužnim, bivšim bikom.
Milanovac, seoska kuća
Mene, međutim, privlači nešto sasvim drugo. Jednog od onih smirenih dana, a posle obilaska Milanovca, otišao bih do Krupajskog vrela. Predveče. Smestio bih se u jednu od onih soba s pogledom na Krupaju i čekao noć i mesec. Poznata je činjenica da se noću, a po mesečini, oko izvora skupljaju vile. Po pričanju, mnogi su ih i videli. Verovatno i Stravinski, koji je susret ispričao u „Posvećenju proleća“. Ko zna, možda bih mogao lično da potvrdim priču?
Krupajsko vrelo, moguće mesto za susret s vilama
Ako poželite da posetite Milanovac i Krupajsko vrelo, rezervacije smeštaja nisu potrebne.
Magija homoljskih sela
U Milanovcu žive dobri ljudi, a poseta Krupajskom vrelu obavezna je. Dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Žagubica, koja mi je omogućila da posetim Milanovac i Krupajsko vrelo;
- Tihomiru Paunoviću, predsedniku mesne zajednice na priči o Milanovcu i Krupajskom vrelu;
- Zvezdanu Obradoviću, sekretaru, mesne zajednice na priči o Milanovcu i ljudima iz Milanovca i
- Ljubiši Petroviću, na priči o Krupajskom vrelu i svemu skrivenom.