Laznica, Žagubica
Laznica jedno je od većih homoljskih sela. Nove kuće su u sokacima s pogledom na centar. Laznička polja idu sve do Valja kum Peštera.
Nova arhitektura u Laznici
Laznicu sam posetio u junu 2013. godine.
Još pre polaska znao sam da je reč o oduvek čuvenom, jednom od najvećih homoljskih sela. Po popisu iz 2011. godine Laznica ima 1721 stanovnika i 607 domaćinstava.
Selo se nalazi na 5,5km severno od Žagubice, u kotlini, otvorenoj prema jugu, a sa ostalih strana okruženo je brdima. Na severu su Đalu mare (595 mnv), Čoka tili (685 mnv) i Prislopi (527 mnv). Čoka Kiriđaska (604 mnv) je na istoku. Straža (528 mnv) je na jugoistoku. Na jugozapadu je Kameničko brdo (408 mnv). U selo dotiču Valja mare i Valja mika, a zatim prema Mlavi nastavljaju kao Kamenička reka.
Od Žagubice, zaobilaznim putem za Laznicu
Od Žagubice do Laznice manje je od 6km. Put je dobar, pa se to rastojanje može preći za najviše desetak minuta. Međutim, moj put do sela trajao je malo duže: par sati. Nisam mogao brže. Zastajao sam da snimim polja kraj puta. Znao sam da se Laznica nalazi u kotlini. Već samo pominjanje geografske odrednice: Homolje, asocira na planinski i brdovit predeo, presecan dubokim potocima, koji u proleće postanu reke, pa se tako i nazivaju. Baš zato, bio sam zatečen plodnim i širokim poljem prema Laznici.
Put za Laznicu
Za Laznicu krenuo sam ujutru. To je dobar period dana da se obiđe okolina sela. Zato, prvi cilj bio je jedina preostala vodenica u selu, a nakon toga izvor i pećina Valja kum Peštera (u mom slobodnom prevodu: dolina s pećinom). Put za vodenicu i pećinu odvaja se približno na 1,7km pre Laznice. Skrene se desno na seoski put, pa se letnjim poljima putuje 400-500m. Po sunčanom, letnjem vremenu, okolne njive kukuruza, pšenice i deteline potpuno odgovaraju impresionističkim pejzažima velikih majstora. Čini se da se iznad pomenutih njiva u vazduhu talasaju boje.
Laznica - Zagraz, predeo oko vodenice
Video sam veliki broj vodenica. Najčešće su u šumi, u senci, a do njih se dolazi nekim krivudavim, klizavim, strmim i ne baš kratkim stazama. U ovom slučaju sve je drugačije. Spolja gledano, teško bih pomislio da je reč o vodenici. Pre bih rekao da je to dobro očuvan ambar, ili neka slična, pomoćna zgrada. Niko se ne seća kada je vodenica proradila. Oduvek je bila ortačka, kao što je to bila i većina tadašnjih vodenica. Bilo je i po 15 ortaka. Trenutno ih je četvoro-petoro.
Poslednja vodenica u Laznici (Zagraz), na salašu porodice Lužić
Ovako uklopljena u dvorišnu baštu i sa cvećem, nikako se ne može dovesti u vezu s vampirima i onozemaljskim bićima - bilo bi krajnje neubedljivo. Osećaj se, međutim, potpuno promeni kad se uđe. Tu su očuvano vodeničko kolo i vodeničko kamenje. Sve je potpuno belo od sveže samlevenog žita. Unutra je polutama, samo sunce u snopovima prođe ponegde između retkih dasaka zida. Gledano iznutra, ovo mesto već je prikladnije za pomenute fantastične priče i iskustva.
Brašnjava unutrašnjost vodenice
Umesto priča o noćnim dešavanjima oko i u vodenici, moj domaćin Janko Lužić, ispričao je jednu od najstrašnijih životnih priča, koju sam ikada čuo. U vreme Drugog svetskog rata, dan nakon što se sa 18 godina oženio, našao se u grupi uhapšenih žitelja Laznice. Bio je mart mesec, zemlja još smrznuta, a golim rukama morali su da kopaju sopstvene grobove pred streljanje. Iz nekog razloga, Nemci su ih prebacili u Petrovac, pa u Požarevac. Smešteno je stotinak njih u malu baraku. Svake noći prozivke, pa streljanja na Čačalici. Odmah ujutru, baraka je dopunjavana novim ljudima. Nije izbrojao koliko je streljanja izbegao. Opet iz nekog razloga, pušten je. Rat se završio, bio je na radnoj akciji u Brodici, a jedne zime sekao je drva na Crnom vrhu za grejanje bolnica.
Janko je dobar majstor. Kad je trebalo da se izgradi prva pilana u Laznici, Janko je to uradio. Ovih dana Janko Lužić dočekao je 88. rođendan. Dok je pričao o delu života provedenom u nemačkom zatvoru, nije pokazivao strah. Sasvim je moguće, da je baš zbog hrabrosti preživeo sva moguća streljanja. Očigledno, jak je čovek Janko Lužić.
Janko Lužić, na svom salašu, pred vodenicom u Zagrazu
Kružna tura oko Laznice i moje prepoznavanje korena vlaškog jezika
Kružnu turu oko Laznice nastavljam putem za izvor i pećinu Valja kum Peštera. Čini mi se da i pored sveg truda, ne uspevam baš da vlaške nazive izmenjam po padežima, a ni značenja mi do kraja nisu jasna. Mada, kad bih malo pomešao sve jezike, koje pomalo znam, možda bih ponešto i razumeo. Na primer, ako je: valja = value (eng), pa kum = cum (lat), peštera = pestera (rum), moj slobodni prevod bio bi: „dolina s pećinom“.
Koliko god prevod bio tačan, ili ne, potpuno je odgovarao terenu, kojim sam prolazio. Posle vožnje onim lepim poljem, ulazi se u usku klisuru Valja kum Peštera, oivičenu visokim zidovima okolnih brda: na severu je trigonometrijska tačka 592, na istoku klisuru zatvara Kulmja Žujki (736 mnv). Na jugoistoku je trigonometrijska tačka 751, a Obrštura (651 mnv) je na jugu.
Prateći potok, stiže se do manjeg proširenja i izvora. Nalazi se na 442 mnv.
Izvor Valja kum Peštera
Kako sam čuo, zahvaljujući nepopravljivom entuzijasti, mom prijatelju Iliji Mihajloviću, izvor je lepo ozidan, trava je pokošena, a kad god dođe, skupi i gomilu plastičnih boca, koju za sobom ostave ljubitelji netaknute prirode. Izvorska voda je bistra, čista i sasvim prijatna za piće. Bez obzira odakle stiže, u ovim krajevima nema zagađivača.
Pećina Valja kum Peštera
Desetak metara dalje, u podnožju brda, počinje velika pećina. Ovde su dva ulaza. Prvi je naspram izvora, kojim se horizontalno ulazi i predvorje pećine. U blizini ovog ulaza, na visini od oko 5m, na plafonu je još jedan otvor, prečnika približno 4-5m. Otvor se nalazi se u šumi, pa ne bi bilo prijatno slučajno i bez užadi tuda ući. Ne znam da li je pećina detaljno ispitana, gde hodnici počinju, ili gde se završavaju. Dovoljno je stara da sve legende, vezane za nju, mogu biti tačne: boravišta prvih ljudi, mesto za skrivanje od različitih nedobronamernih, utočište homoljskih hajduka i slično. Postoji i priča iz Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su ovde želeli da izgrade skladište municije. Radovi su stigli do trasiranja pruge uskog koloseka. Bez obzira na nemačku pedantnost, događaji su ih pretekli, pa magacin nije izgrađen. Mogli su bar malo da požure i da nam ostave prugu!
Seoski put niz Valja kum Peštera
Istim seoskim putem, kroz ono lepo polje, vraćamo se do glavnog puta za Laznicu. Do Laznice je još 1,7km.
Laznica - dve čuvene ličnosti
Za Laznicu vezuju se bar dve osobe: Jovan Šerbanović, narodni heroj i Ivan Babejić, homoljski hajduk.
Narodni heroj Jovan Šerbanović poznat je u celom Homolju, a uprkos različitim tumačenjima i sklonostima prema istoriji, Jovana Šerbanovića još uvek niko ne dira. Nezavisno od istorije, kad god posetim neko mesto, poželim da vidim i kuće, povezane s poznatijim ličnostima. Tako, želeo sam da posetim i kuću Jovana Šerbanovića. Reč je o predratnoj, seoskoj kući, s malim dvorištem i baštom. U dvorištu je bista mladića. U rat je otišao u 21. godini, poginuo je u 25. godini. Prerano!
Laznica, rodna kuća narodnog heroja Jovana Šerbanovića
Imam utisak da je u Homolju bilo dosta škola. Neke su zatvorene, druge su pred zatvaranjem, u nekima se odeljenja spajaju, pa nastavljaju da rade dok bude bilo dece za kombinovana odeljenja. Većina od njih zvala se po Jovanu Šerbanoviću.
Laznica, na ulazu u selo
Druga ličnost, poznata u celoj Srbiji, je homoljski hajduk Ivan Babejić. Pre dolaska u Laznicu, pročitao sam par Babejićevih biografija i video sam dosta fotografija. Po tome, bio je vrlo zanimljiva ličnost - sticajem prilika, uglavnom negativna. Baš zato, želeo sam da posetim i njegovu kuću, ili bar mesto, na kome se nalazila. Međutim, čini se da u sopstvenom selu o njemu ne znaju previše. Nisam čuo izvorne priče, a ni gde se nalazila njegova kuća. Iz nekih razloga, priče o Babejiću ovde nisu popularne.
Stara kuća u centru sela
U centru Laznice
Centar sela je na ravnom terenu, kraj Kameničke reke. U centru sela su dom kulture, mesna kancelarija, nekoliko prodavnica, obavezna seoska trafo-stanica i nekoliko novih kuća.
Zadružni dom
U centru je spomen-ploča. Na tom mestu je, pred sam kraj rata, 21. septembra 1944. godine, poginulo 13 boraca 9. brigade 23. udarne divizije NOVJ. Spomen ploča podignuta je 7. jula 1952. godine. Do sada spomen-ploča nikome nije smetala.
Mesna kancelarija
Letnje podne u centru Laznice potpuno je mirno. Nema saobraćaja, nema ni previše meštana. Laznica je veliko selo, pa bih rado da vidim kako je uveče.
Kružne ture po Laznici
Laznički sokaci najvećim delom, spuštajući se s okolnih brežuljaka, kreću ka centru.
Laznica, sokak s mirisom ruža za slatko
Deo sela je po okolnim brdima. Teren nije previše strm, ali dovoljno je izdignut, tako da se skoro iz svakog sokaka pruža pogled na centar Laznice.
Laznica, sokak s pogledom na centar sela
Veliki broj stanovnika Laznice radi u inostranstvu. Najčešće su u Italiji, Austriji, Francuskoj i Nemačkoj. Pre, ili nakon povratka u selo, često grade nove kuće. Razlikuju se od nekadašnjih.
Laznica, jedna nova kuća s paviljonom
Već u susednom dvorištu nalazi se stara, seoska kuća s baštom. U bašti su luk, mladi krompir, boranija i pasulj na pritkama. Uz kuću uspuzala se stara čokot vinove loze.
Laznica, tradicionalna kuća s baštom i vinjagom od vinove loze
U jednom od novih dvorišta, ispred sasvim nove kuće, nalazi se vrt. Dostojan je svake evropske botaničke bašte. Ne mogu da procenim stil, naginje na japanski. Možda zbog lokvanja.
Laznica, mala botanička bašta
Primećujem da su u Laznici sva dvorišta cvetna. Negde su to stare, seoske sorte. Podnose zimu, nove običaje i još uvek mirišu. U drugim baštama su cvetne lozice i druge sorte holandskih hibrida. Lepo izgledaju, ali manje mirišu. Kad nestane mesta u baštama, ruže krenu ka putu, pa na put, ili po ogradama i kapijama.
Laznica, cvetna kapija od ruža
Laznicu bih rado ponovo posetio
Jedan dan kratak je da bi se videli svi laznički sokaci i obišle sve lazničke bašte. Morao bih ponovo da odem i do izvora i pećine Valja kum Peštera, a usput prođem kraj vodenice u Zagrazu, na salašu porodice Lužić. Otići ću svakako i do seoskog groblja, nedostaje mi deo priče o homoljskim hajducima. Deo popodneva proveo bih u letnjoj bašti kraj Kameničke reke, u centru Laznice.
Magija homoljskih sela
U Laznici žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Žagubica, koja je organizovala moju posetu Laznici i
- prijatelju Iliji Mihajloviću, na ubrzanom kursu vlaškog jezika i priči o Valja kum Peštera i
- porodici Janka Lužića, na slavskom ručku i pričama o Laznici, pilani i vodeničarskim tajnama.