Medveđica, Žagubica
Medveđica je čarobno mesto s livadama, potocima i vodenicom. Možda baš zato, ispod stogodišnjih vinjaga vise bosiljak i neke vrlo čudne travke.
Seoske kuće u Medveđici
Medveđicu sam posetio u junu 2013. godine.
Selo se nalazi na krajnjem zapadu žagubičke opštine. Za Medveđicu sam pošao iz Krepoljina. Deo puta vodi dolinom Mlave i prolazi Jablanskim i Vlaškim poljem. Na 2,4km od Krepoljina je, kod ušća reke Krupaje u Mlavu, skretanje za Sige. Za Medveđicu i Bliznak nastavlja se pravo. Nedaleko je i skretanje za poznati rudnik uglja Jasenovac. Na 2-3km pre Medveđice put se penje. Prevoj je na 370 mnv, mada deluje da je bar dvostruko viši. Okolina je izuzetno lepa. Oko puta su letnje livade, polja s kukuruzom, a pogled se zaustavlja na Jasenovačkom brdu, na severoistoku.
Na putu za Medveđicu
U selo stiže reka Bigar, koja izvire ispod brda Bigar (428 mnv). Iz Medveđice, skupljajući usputne potoke, nastavlja da teče kao Medveđička reka. S obližnjeg brda spušta se Govedarski potok. Selo je na relativno ravnom prostoru, koji je okružen brdima. Na severu je Mustafina (460 mnv), na istoku prema Sigama je Jasenova (449 mnv), a Milenkov rt (394 mnv) je na zapadu. Centar Medveđice je na 286 mnv.
Prvi susret sa selom
Medveđica je najmanje naseljeno selo žagubičke opštine. Pre polaska u selo znao sam da, na osnovu popisu stanovništva iz 2011. godine, Medveđica ima 33 stanovnika i 10 domaćinstava. Po pričama, koje sam čuo, trebalo bi da očekujem još manje ljudi.
Iz Krepoljina u Medveđicu pošao sam sâm. Negde usput
sustigao sam prvog meštanina, Ivana Balabanovića. Povezao
sam ga i počela je priča o selu, slična mnogim pričama, koje
sam već čuo. Nema ljudi, u selu žive samo stariji, najčešće
penzioneri, koji su radili u rudnicima Jasenovcu i Rembasu.
Slučajno ili ne, ali teže se živi od vremena zatvaranja
zemljoradničkih zadruga. Pre polaska za Medveđicu, a nakon
posete Lipi, očekivao sam da dođem u slično selo. Međutim,
sve je bilo drugačije.
Centar sela Medveđica
U centar Medveđice stigao sam, čini mi se, sasvim neočekivano i nepripremljen. Kada se put spusti s pomenutog prevoja, a nakon poslednje krivine, okolina se potpuno menja. Do tada senovit put otvara se i stiže u ravnicu, u sâm centar Medveđice. Levo od puta, na blago nagnutom terenu, je proplanak. Negde pri kraju je zgrada bivše škole. Tu su još i seoska trafo-stanica, a malo dalje je seosko groblje.
Medveđica, brvno preko Govedarskog potoka
Teško je očekivati dovoljno dece u ovako malom selu. Sasvim je jasno da škola ne radi. Video sam dosta seoskih škola. One, koje još uvek rade, sređene su, u dvorištima je cveće, umesto betona je trava, koja se uredno kosi. Nažalost, dosta je škola, koje više ne rade. Školske zgrade, stare od pedeset do sto godina, ostaju napuštene i neiskorišćene. U Medveđici je malo drugačije. U okolnim šumama dosta je divljači: zec, lisica, divlja svinja, srndać, retko vuk, pa su česte posete lovaca sa strane. Pouzdano znam da je glavni deo lova, zbog koga se uostalom u lov i ide, baš ručak. Bez obzira na sve lepote Medveđice i okoline, sezona lova je često kišovita, blatnjava, pa i hladna. Zbog svega toga, meštani su odlučili da u postojeću zgradu škole smeste lovački dom. Deo zgrade pokriven je novim crepom, s dela fasade skinut je malter, verovatno s namerom da se sanira vlaga. To je dobar znak da će već naredne zime ručak biti u toplom i suvom, pa može i da potraje.
Medveđica, bivša osnovna škola, sada lovački dom
Kraj škole srećem Tomislava Bosiokovića, koji posle jutarnje ispaše vraća stado ovaca kući. Dobra prilika da čujem deo priče o selu i da me provede delom sela, koje se nalazi nasuprot školi. Već s ivice puta, pruža se posebno lep pogled na desetak grupisanih seoskih kuća. Okružene su zelenilom, a u prvi plan ih dovlači belina sveže okrečenih zidova.
Medveđica, povratak s jutarnje ispaše
Ovaj deo sela nalazi se na relativno malom prostoru, koji je, međutim, sasvim dovoljan da poveže prošlost i sadašnjost Medveđice, ali i da smesti selo u savršen ambijent. Da je kojim slučajem Kusturica navratio ovde, imao bi na raspolaganju sve potrebne elemente za još jedan od krajnje nemogućih filmova, koje pravi. Na livadi kraj puta, poređana su umetrena drva.
Medveđica, umetrena drva u centru sela
Na istom proplanku, malo u korovu i šiblju, ali još uvek vidljivi su jedna zgrada i kolska vaga pod tremom. Zgrada je mogla da bude i kancelarija mesne zajednice, i otkupno mesto zemljoradničke zadruge, a verovatno: i jedno i drugo. Ne znam da li vaga još uvek radi, ali sigurno je preko nje prošlo mnogo nesrećne junadi i bikova.
Medveđica, seoske kuće
Seoskim putem polazim prema kućama, koje sam video iz dvorišta škole. Kuće su prema šumi, a prilazi do dvorišta često prelaze preko potoka, koji dotiču iz manjih, obližnjih izvora. Prilazi se često završavaju zidanim kapijama. Malo dalje, put se ukršta s Govedarskim potokom. Most ne postoji, ali leti nije problem da se potok pregazi. U dane kad potok nabuja, koristi se brvno.
Medveđica, ukrštanje seoskog sokaka s Govedarskim potokom
Većinu kuća, u ovom delu sela, nalazim u obližnjem sokaku. Nakon poslednje kuće, davno napuštene, put nastavlja dalje prema šumi. Tragovi teških mašina i kamiona ukazuju na poreklo pomenutih, umetrenih drva.
Ponovo sam napravio početničku grešku. Privučen prelepom, drvenom kapijom, ušao sam u dvorište porodice Perić. Planirani boravak od nekoliko minuta pretvorio se u ceo sat gošćenja i druženja. Ali, prijalo je. Čuo sam još priča o selu, ušao sam u plastenik sa zrelim paradajzom i krastavcima, koji se penju u visinu (baš kako zamišljam rajsku baštu) i prošao sam kurs o pečurkama za početnike.
Medveđica, kapija na ulazu u dvorište porodice Perić
Putem dalje kroz Medveđicu
Drugi deo Medveđice nalazi se prema selu Bliznak. Prolazi se senovitim putem, kraj koga se nalazi par davno ostavljenih kuća.
Medveđica, senovit put kroz Medveđicu
Nisam stigao mnovo dalje, a već je bilo vreme za novu kafu i osveženje. Bilo je toplo, letnje podne. Kafu sam popio ispod jedne od najlepših vinjaga, koju sam ikada video.
Medveđica, uspomena na moje domaćine
U tom delu Medveđice nema šume pored puta, pa se pogled otvara s obe strane. Levo, ispod puta je nekoliko kuća, u kojima se ne živi i u koje se retko dolazi. Na drugoj strani, na blagoj padini prolazim kraj stare kuće, koja je dobar primer narodnog graditeljstva u ovom kraju.
Medveđica, stara kuća, lep primer narodnog graditeljstva
Delom je ukopana, osnova je od kamena. Sprat je urađen od greda i dasaka, a zidovi su od pomešane zemlje i pleve. Na prozorima su karakteristične zavesice: „firange“. Okolo je mala seoska bašta, s obaveznim šimširom i domaćim muškatlama. Tu je i crveni karanfil koji, čini mi se, godinama nisam video.
Put kroz Medveđicu
Polje pored puta malo se širi, ostavljajući prostor za kukuruz, detelinu i livade. Očigledno je da se u selu još uvek poneko bavi stočarstvom.
Poslednja vodenica u Medveđici
S namerom da vidim poslednju vodenicu u Medveđi, posetio sam domaćinstvo porodice Pavlović. Pri kraju je sela, prema Bliznaku. Najveći broj vodenica, koje sam posetio, nalaze se van puta, na potocima do kojih se stiže šumskim i poljskim stazama. U ovom slučaju, dvorište sa zgradama porodice Pavlović i vodenicom, gledano s puta, više liči na motel.
Domaćinstvo se nalazi na obali reke Bigar. Obala je učvršćena kamenim zidom. Dvorište je pedantno sređeno. Nova i stara kuća sveže su okrečene, okolo je mala seoska bašta: slez, šimšir, crvene ruže, pa višnja i kruška domaće sorte.
Medveđica, domaćinstvo porodice Pavlović
Vodenica Pavlovićevih nalazi se na kraju dvorišta, uz samo brdo. Voda je kanalom dovedena iz Bigara. Za razliku od nekih vodenica, koje služe još samo kao ukras u ponekom etno-domaćinstvu, ova vodenica i dalje radi. Po rečima domaćina, kukuruzno brašno, samleveno u električnim mlinovima ne može da se uporedi s ovim, dobijenim kad zrno-po-zrno džak kukuruza prođe između vodeničkih kamenova.
Poslednja vodenica u Medveđici
Da sam samo malo ranije došao, zatekao bih jutarnju proju i ko zna šta još. Međutim, u kuću mog domaćina stalno navraćaju i zvani i nezvani gosti, pa se nikada ne zna koliko je proje potrebno.
Medveđica, starija kuća porodice Pavlović
Na kraju, ne mogu a da ne primetim, posebno što sam došao po letnjoj vrućini, dve velike lipe, sa stolom i klupama ispod njih. Naravno, nisam odbio kafu i osveženje u ovom hladu. Nedostajao mi je samo miris lipe, koja tek što je precvetala.
Zašto ću doći ponovo u Medveđicu
Medveđica je čarobno mesto. Seoske kuće prikažu se ponegde u zelenilu, a kad se priđe i kroz lepu, nadzidanu kapiju uđe u dvorište, dočeka vas mala seoska bašta, ili duboki hlad stogodišnje vinjage. Medveđica ima svoju reku, svoj potok, koji se pomešao sa seoskim sokakom i svoje livade.
Medveđica, moji prijatelji iz Medveđice
Možda baš zato, ispod stogodišnjih vinjaga, vise bosiljak i još neke, meni nepoznate travke. U svakom slučaju, kad budem sledeći put dolazio, poraniću. Da zateknem vruću proju.
Magija homoljskih sela
U Medveđici žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Žagubica, koja je organizovala moju posetu Medveđici;
- Ivanu Balabanoviću, na priči o Medveđici;
- Milutinu Periću, na gostoprimstvu i priči o Medveđici;
- Slavici i Tomislavu Bosiokoviću, na priči o pečurkama i
- porodici Pavlović, na gostoprimstvu, priči o Medveđici i vodenicama.