Krupaja, Žagubica
U Krupaji smenjuju se kuće s davno izlivenim, betonskim ogradama i kuće dospele iz cele EU. A u centru sela je najiskrenija priča o dedi i unuku.
Krupaja, glavna seoska ulica
Krupaju sam posetio sam u junu 2013. godine.
Krupaja se nalazi na jugozapadu žagubičke opštine. Na put sam pošao iz Krepoljina. Deo puta, do skretanja za Sige, vodi dolinom Mlave i prolazi Jablanskim i Vlaškim poljem. Skretanje za Sige je na 2,4km od Krepoljina, kod ušća reke Krupaje u Mlavu. Odatle put za Milanovac prolazi kroz Sige, Milanovac i pored Krupajskog vrela. Ukupno rastojanje od Krepoljina približno je 14km. Put od Milanovca do Krupaje ravan je i bez uspona. Prolazi Srpskim poljem, dolinama Krupaje i Crvene reke i pored Krupajskog vrela, koje se nalazi na 3,2 km od Krupaje.
Krupajsko vrelo
Skoro cela Krupaja, u dužini do 3km, smestila se pored puta, koji dalje nastavlja prema Lipovici. Centar Krupaje je na 268 mnv.
Letnje popodne na putu kroz Krupaju
Za razliku od susednog Milanovca, koji je zauzeo i deo polja pored reke Krupaje, meštani Krupaje gradili su kuće na uskom prostoru, između susednih brda: na severu je Šumanje (384 mnv), Malo brdo (348 mnv) i Ugar (379 mnv) su na jugoistoku, na jugozapadu je Jastrebovica (438 mnv), a na sevorozapadu je Šumanje (384 mnv).
Već od table, koja označava početak Krupaje, postaje očigledno da se selo prostire na prilično suženom prostoru, između pomenutih brda. Kuće su podignute kraj glavnog puta, s kojim paralelno teče Crvena reka.
Krupaja, na ulazu u selo
Retko vidim po nekog od meštana. Prođe dvorištem samo senka, i to je sve. Sasvim je moguće da su ljudi, zbog letnje vrućine, ili poljskih radova, na nekom drugom mestu. Osim toga, s obzirom da se veliki deo sela nalazi u EU, moguće je da se tamo kasni s godišnjim odmorima.
Krupaja, seoske kuće kraj glavnog puta
Obilazak Krupaje i počinje i završava se na glavnom putu. Postoje dve vrste kuća i dvorišta, koja se smenjuju bez posebnog pravila. Starije kuće, građene su šezdesetih godina XX veka i slične su. Prema putu je livena, siva betonska ograda iza koje se nalazi mala, seoska bašta, pa kuća. Kuće su prizemne, uglavnom bez posebne dekoracije. Izdvaja se poneka našarana, limena kapija. Iza kuće je dvorište sa štalama i ambarima, koje se završava u podnožju brda.
Krupaja, seoske kuće kraj glavnog puta
Novije kuće okrečene su različitim, vrlo uočljivim bojama. Fasade su žute, ciklama, roze, oker, pa i kivi boje. Ukoliko je bela, obavezne su ivice, obojene nekom od intenzivnih boja. Ograde su od kovanog gvožđa, ili od livenog betona, obojenog belo. Dešava se da je na stubovima kapije prepoznatljivi lav. S obzirom da sam navikao da ih srećem, deluju mi prilično miroljubivo.
Krupaja, jedna od novih seoskih kuća
Letnje popodne u centru Krupaje
Kada na putovanjima kroz Srbiju stignem u neko selo, učini mi se da se tu baš ništa ne dešava. Po pravilu, prvi utisak je potpuno pogrešan. Pravilo se potvrdilo i u Krupaji. Centar Krupaje nalazi se na omanjem platou, na kome ima dovoljno mesta za međumesni autobus, dva-tri automobila, prodavnicu i malu zgradu mesne zajednice. Nigde ljudi.
Krupaja, centar sela
Po navici, svraćam u prodavnicu. Sasvim neočekivano, baš tu sam napravio jednu od mojih najdražih fotografija.
Krupaja, deda i unuk u staroj, tradicionalnoj kolevci
Osim slikovite, tradicionalne kolevke i upletenih kanapa za nošenje kolevke, snimljeni trenutak pun je opuštenosti, poverenja i iskrenosti. Vidi se na licu dede, a i dečaka, koji ko zna kuda je odlutao čvrsto držeći svoju flašicu.
O selu i zemljoradničkim zadrugama
Kada se krene od centra prema Lipovici, čini mi se da je sve više novih kuća. Liče na već opisane. Očigledno je da su rezultat rada u inostranstvu.
Krupaja, centar sela
Detaljnu priču o selu čuo sam od mog domaćina Miroslava Bogomirovića, penzionera, koji je mnogo godina proveo u zemljoradničkoj zadruzi u Krupaji. Jasno, a sažeto, Krupaja je prošla i prolazi sve faze promena u Srbiji. Bilo je uspona, a i težih vremena. U selu je veliki broj penzionera. Radili su najčešće najteže poslove u obližnjim rudnicima: Jasenovcu i Rembasu. Danas žive od sigurno malih penzija, ali drže selo na okupu. Drugi deo stanovnika otišao je na rad u inostranstvo. Neki će se vratiti. Deca verovatno neće. Imajući to u vidu, čini se da su nove kuće malo veće od stvarnih potreba. Međutim, sasvim sigurno ispunjavaju njihove nekadašnje želje, iz dana kada su napuštali Krupaju.
Krupaja, seoske kuće na glavnom putu
Druga tema razgovora s Miroslavom Bogomirovićem zapravo je zatvaranje jednog kruga. Naime, bez razlike na deo Srbije u kome sam bio, priča je potpuno ista kad se dotakne bivših zemljoradničkih zadruga. Ne ulazeći u raspravu o ekonomskom sistemu, tržišnoj ekonomiji i sličnim temama, sa kojima nisu sasvim bliski ni brojni učesnici različitih TV diskusija, pričanja i svađa. Navešću samo rezultate i posledice svih reformi i transformacija, koje su, daleko od pomenutih TV studija i okruglih stolova, vidljive po Srbiji i ovde, u Krupaji.
Ne tako davno, zemljoradničke zadruge držale su privredu sela. Pa je svako, ko se bavi ozbiljnom proizvodnjom stoke, mogao svoj rad da unovči. Isto tako, od dece pa do odraslih svih generacija, svako je ono što proizvede u bašti, na njivi, ili sakupi u šumi, mogao da unovči. O tome je brinula zemljoradnička zadruga. A kad kamion iz Krupaje, natovaren svim i svačim, skroz prirodnim i organskim, stigne čak u beogradski PKB, dešavalo se da ga sačeka i generalni direktor. Čudno neko vreme! Izgleda da tada sekretarice, PR službe i obezbeđenje direktora baš nikako nisu odrađivali svoj posao. Jer kako bi vozač zemljoradničke zadruge iz Krupaje pio kafu baš s generalnim direktorom? Inače, sasvim prirodnog i organskog nema u Srbiji. Ima po Nemačkoj, Holandiji, Americi - lako će ga neko, sasvim uspešan današnji poslovni čovek uvesti.
Krupaja, seoske kuće na glavnom putu
Društveni sistem se promenio, pa se zemljoradničke zadruge nikako ne uklapaju. Bilo je davno, skoro će sto godina, pa ko bi pamtio da su prve, izuzetno uspešne zadruge osnovane još u predratnoj Jugoslaviji i da je zadrugarstvo bilo poseban društveno koristan pokret. Čini se, ipak, da se žagubička opština malo razlikuje. Prirodni uslovi oduvek su pogodovali gajenju pčela. S ciljem da se sačuva izvornost kvalitetnog, homoljskog meda, u Žagubici je osnovana pčelarska zadruga. Podignuti su pogoni za izradu košnica i materijala, pogoni za kontrolu kvaliteta i pakovanje i na kraju, zaštićeno je geografsko poreklo.
Krupaja, seosko domaćinstvo
Bez želje da bilo šta kritikujem i ističem svoju pamet i logiku, radije bih opisao sopstveno teleportovanje, koje se dogodilo pri povratku u centar sela. Da nisam potpuno siguran da se nalazim baš u Krupaji, poverovao bih da sam u nekom od malih grčkih sela. Sve se uklapa. Uska ulica, velike kuće uočljivo obojene, s vrlo uskom baštom između kuće do ulice. Tu je i nekoliko saksija s palmama, adamom i limunom. Da bi slika bila još ubedljivija, preko puta je kafić. Nalazi se na uskom prostoru, između dve ulice, pa je zgrada uska, a visoka. I kafić je urađen u grčkom stilu. Deo fasade, ograda, staze i mala fontana su od betona, s utisnutim oblucima osrednje veličine, koji su donešeni s obližnje plaže. Da sam baš u Krupaji, potvrđuje tabla na kafiću, na kojoj piše da je to bife Krupajsko vrelo u Krupaji, vlasnika M. Milovana, koga su deca, verovatno iz mološte, nazvala Ćora.
Krupaja, bife „Krupajsko vrelo“
Po popisu stanovništva iz 2011. godine, selo Krupaja ima 535 stanovnika i 176 domaćinstava. Četvrtina stanovnika je na privremenom radu po zemljama EU. Najčešće odlaze u Italiju, Austriju i Francusku. I pored toga, u Krupaji još uvek ima dece. Dovoljno da osnovna škola nastavlja s radom.
Krupaja, seoska osnovna škola
U Krupaju bih ponovo došao. Da sretnem ljude, koje nisam sreo, a i da posetim neki skriven deo, koji bih rado video.
Magija homoljskih sela
U Krupaji žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Žagubica, koja mi je omogućila da posetim Krupaju i
- Miroslavu Bogomiroviću, na priči o Krupaji i zemljoradničkim zadrugama.