Suvi Do, Žagubica
Suvi Do čine akvarelne slike: nijanse zelene. Akcenti su bele kuće. Ljudi, rođeni u selu, žele da Suvi Do sačuvaju od zaborava.
Seosko dvorište u Suvom Dolu
Suvi Do sam posetio u junu 2013. godine.
Selo se nalazi na 5km od Žagubice, na ivici Žagubičke kotline. Na jugoistoku od sela je Do (407mnv), Planinica (641 mnv) je na jugu, Kamenar (463mnv) na jugozapadu, a Pecin gaj (411mnv) na zapadu.
Skretanje za Suvi Do
Skretanje za Suvi Do, s regionalnog puta Žagubica - Petrovac, na kilometar je od centra Žagubice, prema Krepoljinu. Od skretanja do sela su 4km. Asfaltni put prolazi plodnim poljem, između njiva kukuruza i sazrele pšenice. Očigledno, reč o jednom od najplodnijih delova ovog kraja.
Polja u okolini Suvog Dola
Delove sela, ili preciznije, crvene krovove i poneku belu kuću uz samo brdo, viđao sam kad god sam išao putem Žagubica - Krepoljin. Često se dešava da godinama prolazimo kraj nekog mesta, samo malo sklonjenog s puta, a da nikada ne svratimo. Ovom prilikom, poželeo sam da malo skrenem s puta i posetim Suvi Do. Po popisu stanovništva iz 2011. godine, Suvi Do ima 786 stanovnika i 211 domaćinstava.
Čudesno vrelo Belosavac
Od skretanja s puta do Suvog Dola su 4km. Moglo bi se stići za manje od deset minuta, da se ne prolazi kraj vrela Belosavac, koje bi svakako trebalo videti. Vrelo je kraškog porekla, u formi je jezera, nalazi se ispod brda Tugava (449 mnv). Voda je bistra i sasvim čista, pa se može piti. Dotok se retko smanji. Izuzetak su suve zime i pretopla leta. Vrelo se koristi za vodosnabdevanje Žagubice, okolina podleže režimu zaštite, pa je neophodno da se poseta najavi i obezbedi dozvola za pristup.
Vrelo Belosavac
Pokazalo se da je čista, jezerska voda pogodna za gajenje pastrmki. Na ivici jezera izgrađen je drveni paviljon. Savršeno mesto za letnju, jutarnju kafu, s pogledom na jata kalifornijskih pastrmki i poneku ohridsku i potočnu pastrmku. Krajnje prijateljski, domaćini su mi odali sve tajne uzgoja: od prolaska ikre kroz inkubatore, do ishrane. Drugi deo priče nije mi bio zanimljiv - pastrmke su lepše u jezeru.
Vrelo Belosavac s pastrmkama
Putem do Suvog Dola, pa u centar
Od skretanja za Belosavac, pa Do Suvog Dola je približno 2,4km. S obe strane puta su njive s dozrelom pšenicom, a s vremena na vreme iskrsnu široke panorame Suvog Dola. U opštem zelenilu ističu se crveni krovovi i bele kuće. Na drugoj strani, prema severu, otvara se širok pogled na dolinu Mlave, Žagubičku kotlinu i brda prema Krepoljinu. Slike kvare samo grozni oblaci, kakvih do tog dana nije bilo celog leta.
Oblačni, letnji pogled na Suvi Do
Ulazak u selo, ne računajući tablu, nagoveštava niz kuća kraj puta. Bez obzira na starost i veličinu kuće, dvorišta su u cveću. Negde je reč o hibridnim, holandskim sortama, u drugim baštama je cveće, koje se oduvek tu gaji.
Suvi Do, seoska bašta s crvenim ružama, vinjagom i starom kruškom
Dešava mi se da prolazeći nekim mestom, ili selom, naiđem na kuće i dvorišta, koja obično ne privlače pažnju. Međutim neko, možda nesavršeno stanje u kome se danas nalaze, poprima sasvim drugi oblik i smisao ukoliko se, za momenat, zamisli ili izmisli njihova prošlost. Priča o vlasnicima i kući učini da mi privuče pažnju i da je zapamtim. Pamtim ih do detalja i dugo, dok kraj nekih skroz novih kuća, ulickanih i sređenih, objektivno lepih, samo prođem.
Suvi Do, samo malo je potrebno da ponovo zablista
Izbegavam da objavljujem fotografije ljudi, posebno dece, koje srećem. Iz poznatih razloga. Nekada i najbolja namera može se proglasiti zloupotrebom nečije privatnosti. Naravno da je sadašnji trend potpuna krajnost i iskrivljen smisao privatnosti. Jer, zašto su nam onda toliko drage stare fotografije, obično smeđe tonirane, nekih ljudi, i poznatih i nepoznatih? Prekršiću pravilo. Ovu, meni dragu fotografiju, ovog divnog čoveka, snimio sam na putu ka centru Suvog Dola.
Suvi Do, otac Pere Pešinog, Cale?
A da čovek nije samo meni drag, pokazala je na FB jedna Anica, a potvrdio jedan Bojan: „Da,da to je Caleeeeeee!!!!!!“.
Seoske rasrksnice čudna su mesta. Osim što neki sokak odatle vodi desno, pravo u brdo, a drugi se spušta do seoske česme, na njima su se meštani okupljali. Iz različitih razloga i različitim povodima. Tu navraćaju i različita onozemaljska stvorenja, opet iz različitih razloga i različitim povodima, ali samo u gluvo doba noći. Ne baveći se skrivenim značenjima „razilaženja“ i mistikom, privlači me slikovitost raskrisnica. Jedna od lepih je i u Suvom Dolu.
Suvi Do, seoska raskrsnica
Škola u Suvom Dolu nije „usput“, ali mi je na putu. Reč je o velikoj zgradi, sa 5-6 učionica, učiteljskim stanom i školskim igralištem. Ušao sam nepozvan, zloupotrebljavajući činjenicu da su učitelji uvek pristojni i ljubazni. Sasvim slučajno, u školskom dvorištu sreo sam učiteljicu u penziji, učiteljicu Biserku Lazić. Ovde je započela učiteljski posao i ovde ga je, nakon 40 godina dečje galame, završila. To je dovoljno vremena da uči tri sasvim različite generacije istih familija. Pa je početna strogost vremenom, i s pomenutim smenama generacija, postepeno poprimala roditeljski odnos. Da li je to bilo dobro ili ne, znaju jedino njeni đaci.
Učiteljica Biserka Lazić, za uspomenu njenim đacima iz Suvog Dola
Neke stvari uopšte se ne dešavaju slučajno. Moguće je da neko ipak vuče neke konce. Evo i zašto. Jednog letnjeg dana, ove iste godine, tačno 250km i pet sati vožnje od Suvog Dola, u prelepom ariljskom selu Bjeluši, upoznao sam učiteljicu Milenu Miletić. Svoj učiteljski posao započela je baš u ovoj školi, u Suvom Dolu.
Centar Suvog Dola prepoznaje se po velikoj zgradi doma kulture, pošti, ambulanti, spomen-česmi i nekoliko parkiranih automobila na trgu. U momentu kad sam došao, ništa posebno nije se dešavalo. Nekoliko prolazinika, i to je sve.
Suvi Do, centar sela
Pola kilometra zapadno od centra, nalazi se Suvodolsko vrelo, ili Suvodolica.
Suvodolsko vrelo, ili Suvodolica i dalje po Suvom Dolu
Suvodolsko vrelo kraškog je porekla. Čista i hladna voda stiže odnekud iz okolnih brda, a onda u jakim mlazevima prolazi kroz četiri dekorisane lule lepe, kamene česme. Deo česme su i klupe, isklesane s namerom da se voda ne pije na brzinu.
Suvi Do, Suvodolsko vrelo
Voda, na kratko sputanog vrela, nastavlja dalje slobodno da
teče. Podjednako bistar potok, s koritom oivičenom barskim
biljkama, nastavlja donjim delom sela.
Seoski sokak pruža se paralelno s potokom. Na desnoj padini
je nekoliko dvorišta, sa slikovitim, starijim kućama.
Pokrivene su ćeramidom, okrečene belo, a na prozorima su
stare, čipkaste zavesice, poznate kao „firange“.
Suvi Do, stare seoske kuće, primer narodnog graditeljstva
Malo dalje, obe strane puta prelaze u akvarelne pejzaže: skroz zelena livada u prvom planu, pa potok koji nagoveštavaju samo vrbe, a na vrhu brda su siluete seoskih kuća.
Suvi Do, seoski akvarel pejzaž
Priča kreće uzbrdo, sokakom ka gornjem delu sela. Zaustavlja se u maloj seoskoj bašti, u hladu kajsije i vinove loze, pored lijandera i muškatla, svih boja.
Suvi Do, mala seoska bašta
Doći ću ponovo u Suvi Do
U Suvi Do moram da dođem ponovo. Jedan letnji dan nije dovoljan. Želim da ponovo prođem celim selom. Da odem do klisure i Ledene pećine. Da se popnem do Bujdine bare i obiđem bačije. Da ponovo sretnem ljude, koje sam upoznao.
Još jedan pogled na Suvi Do
Ukoliko i vi poželite da posetite Suvi Do, neka to traje bar dva dana.
Magija homoljskih sela
U Suvom Dolu žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Žagubica, koja mi je omogućila da posetim Suvi Do;
- Vladimiru Liliću, koji je otkrio sve tajne gajenja pastrmke;
- Biserki Lazić, učiteljici u penziji, koja je učila tri generacije đaka u Suvom Dolu i
- Iliji Mihajloviću, na vožnji, strpljenju, druženju i nadahnutim pričama o Homolju.