Arilje

Arilje se poljima ogradilo prema Velikom Rzavu i Moravici, a centar grada zaklonio se drvoredima i velikim Gradskim parkom - tek da ostane svoj.

Arilje, Crkva svetog Ahilija

Arilje sam posetio u avgustu 2013. godine.

Nekako baš u to vreme leto su počeli da smenjuju prvi nagoveštaji jeseni. Na rzavskim plažama bilo je još kupača, ali i kiše, koja je baš tada padala prvi put posle dugog, sušnog perioda. Naravno da je kiša dobra za sve što bi trebalo da sazri, uključujući i ariljske šljivike. Međutim, ne mogu da kažem da sam je, u ulozi fotografa, rado dočekao. U Arilju sam proveo nedelju dana, tokom kojih sam probao da upoznam grad i sela ariljske opštine.

Kako sam prekrojio granice Arilja

U Arilje sam stigao iz pravca Čačka. Bezgranično verujući svom GPS-u, u Čačku sam propustio prvo skretanje prema Guči i Arilju i poslušno skrenuo na drugoj raskrsnici, drugim pravcem. Pokazalo se da nisu svi putevi prema Arilju isti. Put preko Puhova čine prelepi pogledi na okolna brda, krivine i usponi, kako sam, uostalom, i mislio. Jedino nisam predvideo 5-6km neobeleženog, makadamskog puta, s dosta rupa. U Arilje sam stigao malo prašnjav, ali u sasvim dobrom opštem stanju.

U Arilje nisam došao prvi put, što je od značaja za nastavak priče. Jer kad god stignem, imam utisak da se grad nalazi na zaravni, na brdu u odnosu na pravce iz kojih se stiže. Visinska razlika nije velika, samo desetak metara, ali osećaj visine ostaje nepromenjen. Pod tim utiskom, pa malo subjektivno, a malo objektivno, pažnju mi je više privlačio stariji deo grada, nego li delovi po poljima, prema Velikom Rzavu i Moravici.

Arilje, ulica ka centru grada

U tom delu Arilja proveo sam najviše vremena. Prijali su mi letnji kafići. Udobni su i opušteni, nema piskave i razdražujuće muzike. Tu je i nekoliko baš dobrih pekara. Na glavnoj ulici, koja skoro pravilno deli grad, je korzo. Polazi od Crkve svetog Ahilija i opušteno se završava kod Opštine.
Ovako, a na moj način prekrojene granice grada, podelio bih u tri celine.

Arilje, zgrada Opštine

Prva celina je najstarija i nalazi se oko Crkve svetog Ahilija. Tu su zgrade u kojima su smeštene Biblioteka i Informativni centar, zatim pogled na pijacu i dalje, preko Velikog Rzava, na brdovite Grdoviće i deo sela Vrane. Ovaj deo Arilja najbolje je mesto za prvu jutarnju kafu.

Pogled iz porte Crkve svetog Ahilija

Druga celina centra Arilja nastajala je, po mojoj proceni, između dva svetska rata. Reč je o građanskim kućama i prizemnim dućanima i lokalima. Namena bivših dućana uglavnom nije menjana. Promenila se samo roba, koja je krajem leta izložena ispred prodavnica. I još nešto: miris starih bakalnica i kolonijalnu robu zamenio je miris različitih „cvetnih“ osveživača, koji nikako ne uspevaju da ublaže prepoznatljiv miris „markiranih“ kineskih proizvoda. Najbolje vreme za boravak u ovom delu grada je veče, a najbolje mesto je neki od prijatnih kafića kraj korzoa. Odatle, uz večernju kafu, može se iz polusenke videti pola mlađeg i starijeg sveta Arilja. Osim toga, u blizini su već pomenute pekare, pa picerije i slični lokali. Tu sam, uostalom, bez prethodnog dogovora, mogao da sretnem prijatelje, koje sam upoznao tih dana.

Pogled na ulicu Svetog Ahilija

Treći deo Arilja je veliki Gradski park. Lepo je osmišljen, redovno se održava, pa je i nakon sušnog leta trava sveža i zelena. Na istočnoj ivici parka su spomen obeležja borcima oslobodilačkih ratova i žrtvama NATO agresije. Odatle se pruža četvorodimenzionalni pogled na polja prema Moravici i Cerovu preko reke. Najlepši je ujutru. Ukoliko je sunčano, četvrtu dimenziju pogledu daju izuzetno dugačke senke borova. Po oblačnom jutru, nova dimenzija je beličasta magla po dolini i oko vrhova okolnih vrhova. Na severnoj ivici parka je fontana s nekoliko kaskada. Ispod, u dolini, su fudbalski teren, put prema Požegi, a dalje ka brdu, pogled na Grdoviće. U bilo kom slučaju, park je najlepši ujutru.

Pogled iz Gradskog parka prema Grdovićima

Arilje jednog letnjeg, kišnog jutra

Sunčani deo jutra trajao je baš kratko, nisam ni kafu uspeo da popijem.

Arilje jednog letnjeg, kišovitog jutra

Onda se naoblačilo i odmah je počela jaka, letnja kiša. Više volim sunce, ali ovo je prilika da se vidi grad u vreme kada senkovitu, treću dimenziju, smenjuju prizemljeni refleksi svetla. Baš ti refleksi, oblaci i magla pojedine poglede na okolinu grada i gradske ulice čine zanimljivijim.

Kišno, letnje jutro u Arilju

Godinama viđam razglednice Beča, Pariza i drugih velikih gradova. Bez obzira da li je reč o Belvedereu, ili je uslikan Ajfelov toranj, sve su iste. U prvom planu je veliki, cvetni park, malo dalje je poznata građevina, a iznad svega je potpuno isto nebo: beličasti oblaci i sâmo nebo, najčešće obojeno neprijatnom bojom kuhinjskih šerpi. Svoju kišovitu foto-turu započeo sam na uobičajenom mestu. Od Crkve svetog Ahilija, a završio sam je u Gradskom parku.

Arilje, pogled iz Gradskog parka

Kraj kiše sačekao sam malo pokisao, ali nije mi smetalo. U baštama kafića bilo je ponovo sunca, pravi uslovi za sunčanu, ariljsku kafu.

Arilje iz drugih uglova

U svakom gradu ima mêsta iz kojih, već viđeni pogledi, izgledaju drugačije. Tako je i u Arilju. I upravo su mi ti uglovi zanimljivi. Često su kadrovi prepoznatljivi, po crkvi, visokoj građevini, ili nečem sličnom, a novi ugao daje im sasvim druge dimenzije. Često u sliku uđe i nešto, što se ne može nazvati „lepim“. Međutim, upravo detalji, pa bili oni ružni ili lepi, bolje predstave utisak o gradu. Arilje sam video iz više uglova: s Pogleda, iz Vrana, s obale Rzava, pa iz okoline pijace.

Sunčani, popodnevni pogled na Arilje s obale Rzava

A posebnih detalja, koji privlače pažnju i koji se pamte, ima po celom gradu. Pa kad se pogled iz novog ugla smesti u jutarnje ili popodnevno svetlo, ostaju slike koje se, a i da nisu zabeležene, zapamte. Isto se dešava i s detaljima. Dešava se da u tim slučajevima lokacija postaje nedefinisana, a okolina neprepoznatljiva. Međutim, uvek postoje detalji, koje je lako smestiti u ambijent koga na slici nema. U Arilju su posebno lepi obični krovovi pred oluju, s jatom uznemirenih golubova iznad njih. Da nije bora, koji je sasvim sam ušao u kadar, scena bi mogla da pripada bilo kom mestu. Međutim, ovaj ariljski bor je, bar meni, potpuno prepoznatljiv.

Ariljski krovovi, jato golubova i ariljski bor pre kiše

Kuda god otputujem, krajnje sebično poželim da je neka od kuća koje vidim, samo moja. Nemam sklonosti prema novim, luksuzno okovanim svetlim metalom i staklima, kućama skorojevića. Ostaviću vlasnike da uživaju u njima u svojim svilenim, kineskim, kućnim ogrtačima i da se dive „slikama“ Tapija i nekih estradnih, „naivnih“ umetnika. Kuće, koje poželim, drugačije su. Jedna od njih je stara kuća u Vlkoviji izad Dimitrovgrada, s „ćoškom“ i pogledom na livade i vrhove Stare planine. Ima ih i u Radoševu, pa u Severovu. Mom prijatelju Ljubivoju javno nudim „salonski stan u Beogradu sa zasebnom garažom“, za njegov dvorac. I zbog dvorca i zbog pogleda, koji kreće od rzavskih plaža i stiže do ariljske crkve.

Vrana, kuća-dvorac mog prijatelja Ljubivoja, izgrađen u stilu ekliktike

Izdvojio bih i dve kuće u ulici Svetog Ahilija. Dopala mi se kuća s kružnim balkonima, sa savršeno urađenim ogradama od kovanog gvožđa. Tu je i mural, ili slika, s muškarcem, koji s ogromnim buketom crvenih ruža žuri, verovatno nadajući se da će se Julija pojaviti na jednom od tih balkona.

Arilje, kuća s kružnim balkonima

Druga kuća je pored parka, naspram opštinske zgrade. Zaklonjena je, izgrađena je između svetskih ratova u građanskom maniru. Bez obzira na stanje u kome se danas nalazi, deluje

Arilje, lepa građanska kuća u centru Arilja

Zašto i kada posetiti Arilje i kako stići

Neposredno posle boravka u Arilju, otputovao sam u Beč. Međutim, ni umiven, prelep i bogat carski grad nije potisnuo utiske, koje sam poneo iz Arilja. Razlog je jednostavan. Ne liče na sebi slične gradove, a to „samo njihovo“ neodoljivo privlači. Arilje nema operu, ali ima korzo i one balkone iznad. Možda nema Juliju, ali znam da ima Vilu Ravijojlu. U Arilju sam upoznao nove prijatelje, između ostalih, Rustana i Ekatarinu iz Rjazana. Nakon svega, siguran sam da ću ponovo otići u Arilje. Lično volim leto.

Ako i vi poželite da dođete u Arilje, možete izabrati mirne, ili neke druge dane: Dane maline, šljiva, pa - ima ih još. Stiže se lako. Prepustite se svom GPS-u, sigurno će vas dovesti tačno do onog pravog centra grada, na parking kraj Crkve svetog Ahilija, a naspram par prelepih kafića. Prepoznaćete ih po junskom mirisu lipa.

U Arilju žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

Zahvaljujem se:

• Opštini Arilje, koja je organizovala posetu Arilju i ariljskim selima;
• porodici Lečić, na gostoprimstvu i druženju.

Autor teksta i fotografija: Zoran Cvetković