Kruščica, Arilje
O Kruščici ništa se ne može saznati dok se ne popne na neko od seoskih brda. Možda je najbolje poći kroz šume i preko brda, putem iz Severova.
Pogled na Donju Kruščicu
Kruščicu sam posetio u avgustu 2013.
Kruščica je pretežno planinsko selo, rasutog tipa. Administrativno čini je osam zaseoka: Vranovina, Pilci, Brajkovići, Zimonji, Lugovi, Mureša, Sadovine i Donja Kruščica. Najvećim delom oivičena je Velikim i Malim Rzavom. Na severu je od Severova razdvajaju Orlovača (989 mnv) i Glavica (876 mnv). Na jugu je Ćuvik (905 mnv), koji je deli od Radoševa. Na jugoistoku, preko Malog Rzava, graniči se s Brekovom. Po popisu stanovništva iz 2011. godine, Kruščica ima 358 stanovnika i 154 domaćinstva.
Za Kruščicu vodi put od Arilja, koji dalje nastavlja ka Visokoj i Radoševu, pa od Radoševa prema Sirogojnu.
Od Severova za Kruščicu - planiranje
Teško mi je da kažem gde se tačno nalazi centar Kruščice.
Formalno je možda u Donjoj Kruščici, zbog puta ka Arilju,
koje je odatle udaljeno približno 22 km. Uostalom, u slučaju
Kruščice to uopšte nije važno. Koliko znam, u Kruščicu može
se stići već pomenutim putem, ili iz pravca Severova.
Tog avgustovskog dana, pre polaska za Kruščicu, proveo sam
nekoliko lepih sati u Severovu.
Severovo, početak puta za Kruščicu
Bez mogućnosti da previše biram, odlučio sam da iz Severova za Kruščicu krenem lokalnim, seoskim putevima. S obzirom na puteve i teren, putovanje je trebalo dobro isplanirati. Učinilo mi se da je najbolje mesto za planiranje trem s velikim stolom, pored seoske prodavnice, u centru Severova. Verovatno zamišljajući da sam Živojin Mišić, raširio sam TK različitih razmera. Malo su me dekoncentrisali vrapci, kojih je bilo na hiljade u oluku iznad moje glave, ali i pored toga, uspešno sam propratio liniju puta do Kruščice.
Kada sam saznao kuda idem, podesio sam GPS u autu i moj dragi, mobilni GPS, marke Germin.
Od Severova za Kruščicu - početak putovanja
Prateći putokaz kod prodavnice u Severovu, pošao sam makadamskim, šumskim putem uzbrdo - pravo za Kruščicu. Šumu su smenjivali popodnevni proplanci, njive požnjevene pšenice i malinjaci, ograđeni koljem.
Put za Kruščicu
Seoski putevi, a posebno šumski, uvek su slični. Bez putokaza na raskrsnicama i pouzdanih znakova za nastavak. Tako je bilo i ovog puta. Dodatnu zbrku unosio je onaj GPS iz auta. Na svakoj od tih raskrsnica, umiljati, ženski glas insistirao je da pođem baš putem kojim ne bih. Nakon toga, sledilo bi: „Izračunati ponovo“. Posle desetak neuspelih pokušaja da me nekuda odvede, GPS više nije znao ni gde se nalazimo, pa sam ga isključio. Onaj drugi, mobilni, znao je i gde smo i gde se tačno nalazi Donja Kruščica, a savet je da krenem pravcem jug-jugoistok. Mali problem bio je što je trebalo preći prilično strme jaruge, kuda se ni peške ne može. Nakon što se istrošila baterija i on je prestao da pišti.
Od Severova za Kruščicu - čast na Sadovini
Nakon 2,5km izašao sam na vrh (882 mnv). Početna nelagodnost zbog neizvesnosti puta, kojim sam sâm pošao, potpuno je nestala. Pogled na okolinu i polovinu brdâ ariljske opštine bio je vredan svake rupe preko koje sam prešao. Osim toga, mogao sam da se orijentišem. Uz uvek moguću grešku, prema Kruščici samo nizbrdo.
Pogled na ariljska brda
Već posle par minuta, stigao sam do prve kuće u zaseoku Sadovine. Domaćini su bili suviše ljubazni, pa sam prekršio sopstveno pravilo, koje glasi: „Ne ulazim u dvorišta jer se zadržim bar sat vremena!“. Pokazalo se da je u ovom slučaju povod bio izuzetno lep. Baš tog dana u porodici Miša Markovića rodilo se dete. Uz kafu i sokove od malina, višanja i drenjina, čuo sam sažetu, jasnu i predivnu priču o ovom delu Kruščice i ljudima: potpuni predložak za enciklopedijsku jedinicu o Sadovini i okolini.
Prvo o kraju. Ljudi se bave, naravno, poljoprivredom. Prednjači malina. Po okolnim šumama skupljaju pečurke (vrganj i lisičarka). Šumskih jagoda najviše je na mestima s bukovom šumom (Šuplja jela, Nedokus, Ćava). Za razliku od Bosne, u ovim krajevima drenjine i šipak niko ne otkupljuje, pa se beru isključivo za sopstvene potrebe. Zmija uglavnom nema, ponekad se naiđe na šarku, još ređe na poskoka. Ali, ne mogu velike šume da budu baš bez ičega. Ima divljih svinja, lisica, srna i zečeva. U međuvremenu i u neznanju, obilazeći Radoševo, Visoku, Dobrače, zalazio sam bez dobrog štapa i u divljije delove. A nije baš retkost da se naiđe na vuka. U redu, upamtiću!
Drugi deo priče je o ljudima. Mada im život nije baš najlakši, nisam čuo da se žale. Ovde se ceni obrazovanje, pa ako posle osnovne i srednje škole pođu na fakultet, završe ga. Osim toga, po navici, ili iz nekih drugih razloga, često završavaju policijske i vojne škole. Zato, mogu samo da zaključim da razmišljanja i elokventnost mog domaćina nisu izuzetak. Ljudi su ovde takvi.
Od Severova za Kruščicu - na kraju putovanja
Nedaleko od kuće mojih domaćina, na čistini s pogledom na pola Kruščice, nalazi se malo seosko groblje. Ima i starih i novih spomenika. Kraj puta je nekoliko spomenika krajputaša. Po pravilu, jedino ratovi ne zaobilaze ni najudaljenije zaseoke udaljenih sela.
Krajputaši na seoskom groblju
Pored groblja su malinjaci, a desetak metara dalje je najlepši pogled na Kruščicu. Sve je stalo u jedan popodnevni kadar: seoska domaćinstva okružena livadama, šumama i ponovo - malinjaci.
Pogled na Donju Kruščicu
Bez dvoumljenja, znao sam kuda dalje. Strmim, ali vrlo uskim putem, samo napred. Ne sećam se da li sam od Severova dotle sreo neko vozilo. Malo više prašnjav, za desetak minuta bio sam u Donjoj Kruščici. Nakon svega, trebalo je da poslušam onaj ženski GPS glas i lutajući provedem više vremena na putu. Nadam se da ću sledećom prilikom ispraviti grešku.
Poslednji deo puta od Severova za Donju Kruščicu
U Vranovini
Jasno je da se Kruščica ne može sagledati tokom jednog boravka i putovanja. Da upotpunim sliku o selu, posetio sam i pitomije delove Kruščice, zaseoke Donja Kruščica i Vranovina. Donja Kruščica pruža se pored puta za Arilje, pored Malog Rzava. Malo dalje od puta je Vranovina. Do Gačevića, dela Vranovine, od puta Arilje - Visoka vodi nov, asfaltni put, dužine 1,5km.
Pogled na brda Gačevića
Taj deo Kruščice smestio se na valovit teren, pogodan za uzgoj malina i šljiva. Kao i u ostalim ariljskim selima, ljudi su vredni, pa im ostaje malo vremena da se žale. Rezultati su vidljivi. Počev od puta, kojim sam došao, pa do moderne hladnjače i sušare. Pored obavezne kafe i soka, a ponuđen sam i domaćom rakijom, probao sam tek osušene šljive. Upamtio sam ih po aroma i slasti - lepše nikada nisam probao. Sve govori da planovi za budućnost ne nagoveštavaju selidbu u grad. Moguće je da će uskoro početi kretanje grad - selo.
Nova hladnjača porodice Micić
Slično je i u Donjoj Kruščici. Samo što se pored hladnjača nalaze i ribnjaci. Na jednoj od najčistijih reka u Srbiji, na Malom Rzavu.
Zašto posetiti Kruščicu
Siguran sam da ću Kruščicu ponovo da posetim. Voleo bih da bude još više sunca, pa može i leti i zimi. Rado bih ponovo krenuo putem, kojim sam već prošao, pravcem od Severova. Naravno, ne bih da zaobiđem ni druge zaseoke, do kojih nisam stigao. Ako odlučite da prođete tim krajevima, teško mogu da kažem kada je najlepše: u vreme berbe malina, u vreme sušenja šljiva, ili zimi. U bilo kom slučaju, lepo je svratiti u neki od restorana u kojima se sprema sveža, rzavska pastrmka.
U Kruščici žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Arilje, koja je organizovala posetu Kruščici;
- porodici Miodraga Micića, na gostoprimstvu, priči o malinama, šljivama i ljudima Kruščice;
- porodici Miša Markovića, na gostoprimstvu i priči o Kruščici i
- prijatelju Ljubivoju Jovanoviću, na druženju i pričama iz ovdašnjih i daljih krajeva.