Brekovo, Arilje
Za Brekovo trebalo bi putovati što sporije. Iza svake krivine otvara se pogled na neki od zaseoka, a u Brekovu u kadar ulazi i Crkva svetog Nikole.
Dvorište na putu za Brekovo
Putevima za Brekovo
U Brekovo sam pošao s prijateljem Ljubivojem Jovanovićem, akademskim slikarom, rodom iz Grivske. Sa željom da mi pokaže što je moguće više seoskih zaseoka i pogleda, ka Brekovu smo pošli seoskim putevima, preko Ručetina. Ljubivoje je nekada ovuda češće prolazio. U međuvremenu, vegetacija je malo zaklonila okolinu i raskrsnice učinila manje prepoznatljivim. Nimalo slučajno, dok smo se provlačili između okolnih visova, setio sam se crtice iz romansirane biografije Živojina Mišića: pred važnu bitku stoji u dvorištu rodne kuće, jede jabuku i osmatra okolne značajne kote i trigonometrijske tačke.
Od ranije sam znao da se i pored puteva za Brekovo nalaze strateške kote i trigonometrijske tačke: iznad Vranovine, u okolini Biljevca, pa između Bjeluše, Brekova i Dobrača. Ovo je bila prilika da vidim neke od njih. Po pravilu, pogledi ka tim tačkama su najlepši i prava su prilika da se naprave posebno lepe fotografije.
Pogled s puta za Brekovo
Malo lutajući, stigli smo u Ručetin. Ručetin se nalazi na uzvišenju, pretežno na 700 mnv. U centru su zgrada osnovne škole i zadružni dom. Okolne kuće i ambari pravi su primeri lepog, narodnog graditeljstva. Iz centra sela pružaju se jedinstveni pogledi na predele kroz koje smo prošli i predele prema Brekovu.
Na putu za Brekovo
Od Ručetina put se spušta. Na najnižoj tački, a pre poslednjeg uspona za Brekovo, nalazi se porodična spomen-česma. Po natpisu, više je poginulih u svetskim ratovima, nego li umrlih.
Spomen-česma na putu za Brekovo
Ubrzo smo stigli u Brekovo.
Pogled s puta za Brekovo
Letnja kiša u Brekovu i jedna porodična fotografija
Celog dana bilo je malo oblačno, malo vedro. Tog 28. avgusta bio je vašar u Brekovu. Popodne, u centru sela, okupilo se malo prodavaca vašarske robe. Rasprostrli su to što su doneli po šatorskim krilima i improvizovanim tezgama. Da li zato što je bio radni dan, ili je bilo rano, sve u svemu, ni ljudi ni kupaca. Razmišljam da kupim nešto, tek da im krene trgovina, mada ne znam šta bih s tim. U ozbiljnom razmišljanju prekinuo me je pravi, letnji pljusak.
Vašar u Brekovu pred kišu
U obližnju, seosku kafanu ušao sam potpuno mokar. Malo po malo, do tada prazna kafana, počela je da se puni. Naručuje se, šta bi drugo: pečenje. Kafanu ću da upamtim manje po najskupljoj koka-koli, koju sam ikada popio, a mnogo više po staroj fotografiji na zidu.
Brekovo, centar sela pred kišu
Oduvek sam voleo stare, porodične fotografije ljudi koje srećem. Postoje dva mesta na kojima ih viđam. Najčešće su u spavaćim i gostinjskim sobama seoskih kuća. Često i na zidovima zanatskih radnji, kafana i poslastičarnica. U bilo kom slučaju, na nekoliko tih fotografija stane ceo život jedne porodice.
Slično se dogodilo u Brekovu. Na zidu, naspram ulaza, visila je porodična fotografija braće Kovačević. Fotografija ima dve priče. Jedna je o nevidljivom i meni nepoznatom, međuratnom fotografu. Savršena kompozicija upućuje na izuzetno talentovanog majstora, koji je verovatno zanat izučio kod istog takvog majstora.
Brekovo, kafana u centru Brekova, s fotografijom braće Kovačević
Druga priča ima srećan početak. Reč je o braći Kovačević, koji su držali trgovinu i mehanu. Na fotografiji su žena sa dve devojčice i trojica muškaraca - jedan stariji i dvojica mlađih. Odranije znam da je u svim ratovima linija Dobrače - Brekovo - Bjeluša, ka Visokoj pa dalje, s pripadajućim kotama i trigonometrijskim tačkama, bila važna. Priču o daljem životu Kovačevićevih ne mogu da završim - ovo je bila jedina fotografija, koju sam tog dana video, a ne bih da nagađam.
Posle kiše
Letnja kiša nije dugo trajala, pa je vašar mogao da se nastavi. Centar Brekova je na platou, koji je nadvisio okolne delove sela. U centru su velika škola sa sređenim sportskim terenima, seoska prodavnica, pomenuta kafana, zadružni dom i Crkva svetog Nikole.
Brekovo, glavna ulica i škola u Brekovu posle letnje kiše
Tu su i dva spomenika. Spomen-česma, posvećena žrtvama svetskih ratova, nalazi se u glavnoj ulici. Drugi spomenik je u obliku spomenika-krajputaša. Posvećen je seoskom učitelju Aleksi Marinkoviću i nalazi se na kraju školskog dvorišta - na pravom mestu.
Brekovo, spomenik učitelju Aleksi Marinkoviću u školskom dvorištu
Nedaleko odatle, na bregu iznad škole, nalaze tri izuzetno lepe kuće. Očigledno je da ih je sagradila imućna porodica. Prilagođene su uslovima ovog kraja. Donji deo, podrum ili prizemlje, malo je ukopan i urađen je od kamena. Sprat je urađen od drvenih greda, dasaka i blata pomešanog s plevom. Na fasadi nema godine, ali pretpostavljam da su podignute između dva svetska rata. Mislim da se i danas u njima može udobno živeti.
Brekovo, lepa kuća, pravi primer narodnog graditeljstva
Crkva svetog Nikole
Postoji više izvora o starosti crkve. Počinje se od XI veka, a po nekim izvorima podizanje crkve vezuje se za kraj XVI, ili početak XVII veka. Navedeni podaci nisu potvrđeni konkretnim činjenicama. Sasvim je moguće da su svi tačni. Naime, ne isključujem mogućnost da je prva crkva na ovom mestu, ili u okolini, zaista izgrađena u XI veku. Zatim, pod uticajem vremena i vremenskih prilika, ili uz pomoć ljudi, crkva je rušena, a na tom mestu građene su nove.
Brekovo, Crkva svetog Nikole i spomenik Aleksandru I Karađorđeviću
Bez obzira na preciznost podataka, nakon toliko vekova nimalo mi ne smetaju približne godine i datumi. Jedino je važno da je Crkva svetog Nikole preživela mnoga loša vremena. Izgrađena je na platou, s koga se širi pogled na brekovačke zaseoke. Reč je o maloj, jednobrodnoj crkvi. Rađena je u vizantijskom stilu, ukoliko se zanemari pokrivka od šindre. Skromne dimenzije crkve odgovaraju vremenu i mestu na kome je podignuta, a i nameni. U porti crkve su sveštenički dom i spomenik Aleksandru I Karađorđeviću. Podignut je 1940. godine, a porušen 1946. godine. Obnovljen je 1997. godine. Obelisk, s ravnim površinama i strogim ivicama, deluje skromno, ali čvrsto i odlučno.
Brekovo, Crkva svetog Nikole i spomenik Aleksandru I Karađorđeviću
Kraj zida crkve nalazi se nekoliko neobičnih grobova iz XIX i s početka XX veka. Reč je o manjim, kamenim pločama s natpisima. Ploče su postavljene u ravni s tlom. Na znam šta se desilo sa spomenicima, ukoliko ih je bilo. Sasvim je moguće da nisu postavljeni iz praktičnih razloga. Na ovim prostorima i danas postoje ljudi, koji svoje traume iskazuju rušenjem tuđih spomenika i grobalja.
Nadgrobna ploča na grobu brekovačkog paroha Pavla Popovića, umro 23. januara 1847.
Unutrašnjost crkve je jednostavna. Na ostacima životopisa iz XVII veka uočljiva je fina obrada prikazanih likova. Ikonostas je iz XIX veka, a ikone, posebno dva gornja reda, stilski su i tematski ujednačene i čine crkvu prepoznatljivom. Prozori na bočnim nišama propuštaju dovoljno dnevne svetlosti, taman koliko je potrebno da se prostoru dâ svečana atmosfera. (Detaljnija priča o crkvi svetog Nikole u Brekovu).
Brekovo, unutrašnjost Crkve svetog Nikole s ikonostasom i delom životopisa
Kako putovati za Brekovo
Bilo kojim putem da se pođe, pa ma kakav bio, do Brekova stiže se relativno brzo. Brekovo se, međutim, najbolje pamti ukoliko se putuje sporo, što je moguće sporije i duže. Kraj seoskih dvorišta nije dovoljno samo proći. Mora da se zastane i uđe: zbog belih kuća i ambara, sazrelih šljiva i plodova najstarijih sorti krušaka. Uvek će vas sačekati dobronamerni i gostoljubivi domaćini. Na ovaj put ne bi trebalo poći bez nekoliko kesica kafe i nekoliko kutija ratluka, tek da pokažete da cenite njihovo gostoprimstvo.
Još jedan pogled na Brekovo, pred odlazak
Na povratku zatvaramo krug. U Arilje se vraćamo pravcem Ivanjica - Arilje.
Dođite u Brekovo. U Brekovu žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Arilje, koja mi je omogućila da posetim Brekovo i
- prijatelju, akademskom slikaru Ljubivoju Jovanoviću, na prašini i rupama, ali izuzetno lepim predelima na putu ka Brekovu.