Bjeluša, Arilje

Bjeluša je i prostor i selo. Bjelušu, raširenu po brdima oko Malog Rzava, nije moguće posetiti. Tajnovita Bjeluša otkriva se strpljivo - kao i svaka druga tajna.

Bjeluša, centar sela

Bjelušu sam prvi put posetio u avgustu 2013. godine, a ponovo u junu 2014. godine, u vreme berbe malina.

Nenaviknut na planinske krajeve, prvi susret s ariljskim selima bio je konfuzan i teško da sam mogao da odgovorim na pitanja: „Gde neko selo počinje, gde se završava, gde je centar sela?“. Gledano iz daljine, s jednog od 2-3 regionalna puta, koji prolaze ariljskim dolinama, pokušavao sam da izdvojim nešto po čemu se jedno mesto razlikuje od drugoga. Uzalud. Gledano s puta, vide se samo brda - doduše vrlo lepi pogledi - i poneka bela kuća na nekoj od udaljenih, strmih livada, kraj same ivice šume.

Panorama Bjeluše

Pravo uputstvo i praktičnu obuku za obilazak ariljskih sela dobio sam od prijatelja Ljubivoja Jovanovića, praškog đaka, akademskog slikara iz Vrane, kada smo tog dana pošli u obilazak Bjeluše i Brekova. Da bi se videlo to što je lepo, potrebno je sići s glavnog, asfaltnog puta, pa produžiti makadamskim, brdskim putevima. Deluje prilično jednostavno, ukoliko imate dobrog vodiča i auto kojim se tuda može proći. Na tim putevima nema baš nikakve koristi od GPS-a. Naprotiv, najbolje je da se isključi, jer može vas odvesti do kraja nekog puta, odakle se za povratak koristi samo „rikverc“.

Bjeluša, put Brekovo - Bjeluša

Dakle, u Bjelušu sam stigao iz pravca Brekova, a moglo je i od Nikolića, pre skretanja za Visoku. Posebno je bio uzbudljiv put do Brekova. Opisaću ga u priči o Brekovu. Sada samo ukratko. Za Brekovo sam išao iz pravca Grivske, seoskim putevima, pored Velikog i Malog Oštrelja. Put je bio malo brdovit, prašnjav i rupičast, ali izuzetno zanimljiv i slikovit. Tako sam prvu lekciju putovanja po ariljskim selima savladao uspešno, a u Brekovo i Bjelušu stigao zadovoljan.

Pravcem od Brekova ka Bjeluši

Od Brekova do Bjeluše može se stići na dva načina. Peške, prečicom preko brda, 5-6km pređe se za malo više od sat vremena. Ako se pođe asfaltnim putem, rastojanje je oko 10km. Da sam imao više vremena, išao bih peške, prečicom. Verujem da je zanimljivo. Iako sam putovao autom, iznenađenja nisu izostala.

Bjeluša, kuća kraj puta

Na prvom kilometru od Brekova počeo je oko 5km dug uspon, s prosečnim nagibom od 4-5%. Bila je to izuzetna prilika da se, iz različitih uglova, snime panorame Brekova.

Prvi susret s Bjelušom je sedam kilometara od Brekova, na 1000 mnv. Brdovit teren širi se u neobično polje s livadama, njivama s kojih je požnjevena pšenica i s malinjacima. Posebno su zanimljive krečnjačke vrtače, koje oblikom i pravcima pružanja, a uz kontra-svetlo, ističu senkovitu dimenziju prostora.

Bjeluša, predeo i kuća pored puta za Brekovo

Na toj najvišoj tački, na livadi kraj puta, stoji spomenik krajputaš. Kad se priđe, vidi se da su tu nekada bila tri spomenika. Jedan je još uvek ceo i uspravan.

Bjeluša, na putu za Brekovo, spomenik Boju Mićoviću i delovi dva polegla spomenika

Delovi druga dva spomenika, s nečitkim natpisima, polegli su po livadi. Čini mi se da su vrlo mali izgledi da budu obnovljeni. Na oko 600m odatle, kraj puta stoje još dva spomenika krajputaša. Do centra Bjeluše ostalo je još oko 2,5km.

Bjeluša, na putu za Brekovo, spomenici Veselinović Petku i kaplaru Ivku Nikoliću

U centru Bjeluše i zašto volim seoske prodavnice i kafane

Mali plato bio je sasvim dovoljan da se u centar Bjeluše smesti nekoliko zgrada. Tu su dom kulture, seoska prodavnica, a iznad, na brežuljku je škola. S druge strane puta je Crkva svete Trojice sa zvonarom.

Bjeluša, Crkva svete Trojice, informativna tabla

Dolazak nije suviše obećavao, s obzirom da je lila kiša, a na nebu ni traga plavetnila. Zato je moj boravak u Bjeluši započeo u seoskoj prodavnici. To je bilo jedino mesto do koga sam mogao da stignem i gde sam mogao da se zaklonim. Inače, do prodavnice bih svakako došao i da nije bilo kiše. I to s razlogom. Seoske prodavnice su, pored seoskih kafana, prava mesta za početak priče o selu. Tu se, uz nabavku osnovnih namirnica, razmene sve najvažnije i najnevažnije informacije. Po lepom vremenu, najčešće se sedi ispred, na žutim, markiranim, pivskim gajbicama. Po lošem vremenu, može i unutra. Rafovi seoskih prodavnica najčešće se ne menjaju decenijama. Jedino je malo ambalaža drugačija, a pakovanja „prilagođena EU“, pa su, za istu cenu, bar 20% lakša. Sve seoske prodavnice imaju sličan miris, koji mi baš prija. Mirišu na sebe. Nemaju ni kapije za čipove, koje pišite kad treba, a češće kad ne treba. Zatim, ono najvažnije. Kad god ponosno uđem u neku od tih prodavnica, avanturistički obučen i opremljen, poput mog idola Indijane Džons (koga inače oslovljavam sa: Indi), početna zbunjenost zatečenih meštana vrlo brzo nestaje. Za par minuta kreće krajnje opuštena priča: o mestu, o ljudima, o svemu što bi bilo vredno videti u okolini. Tako saznam kompletne rodoslove sela i okolnih zaseoka, ali i najčuvanije tajne, pretočene u tračeve. Prodavnica u Bjeluši je baš po mom ukusu. Svetla i prostrana, s lepim pogledom na okolinu. U njoj sam zatekao seosku učiteljicu, gospođicu Milenu Miletić. Kao što sam i mogao da pretpostavim, učiteljica mi je ispričala lepu, razumljivu i tečnu priču o Bjeluši i okolini. Oseti se da voli Bjelušu, u koju je došla krajem devedesetih i iz koje ne bi da ide. Preneću deo njene priče. Bjelušu čini više zaseoka: Bogutovo, Pajevići, Radosavljevići, Radovići, Jovičići, Stjepanovići, Vukotići, pa Jeftovići. Najdalje je Bogutovo. Iz tih zaseoka su bivši i sadašnji učenici.

Škola u Bjeluši

Škola u Bjeluši osnovana je 1919. godine, 1950. preseljena je u novu zgradu, koja je 2000. godine obnovljena. Bjeluška škola mogla bi da bude u bilo kom delu Beograda. I po zgradi, po sportskim terenima, a i po dobrim đacima.

Ovih dana, u septembru 2019. godine, školu u Bjeluši pohađa jedan đak prvak, a dvojica mališana su pretškolskom odeljenju.

Sportski tereni u dvorištu osnovne škole

Škola i ambulanta

Učionica

Učiteljica Milena Miletić i bivša učenica Milica Stjepanović u centru Bjeluše, avgust 2013.

Šta se dogodilo posle šest godina

Bjelušu sam posetio u avgustu 2013, kada sam snimio fotografije centra sela.

U novembru 2019, sećanje na lepo selo i zaseoke potiskuju najnovije fotografije, snimljene ovih dana. Samo nakon šest godina, nekadašnji Zadružni dom i prodavnica u njemu, izgledaju malo drugačije.

Bjeluša, Zadružni dom, novembar 2019.*

Bjeluša, Zadružni dom, novembar 2019.*

Seoska prodavnica u Zadružnom domu, novembar 2019.*

* Fotografije su objavljene uz saglasnost autora

Crkva svete Trojice

U centru Bjeluše, odeljena od puta starim hrastovima, nalazi se Crkva svete Trojice. U porti crkve su zvonara, dva spomenika krajputaša i spomenik bjeluškom svešteniku Aleksi R. Vukotiću. Na tom malom prostoru, s pogledom na dolinu Malog Rzava i Malinar, susrele su se tri priče. Ispričaću ih u posebnom tekstu o porti Crkve svete Trojice.

Bjeluša, pogled na Crkvu svete Trojice

Otkrivanje Bjeluše

Bjeluša je i selo i prostor. Do centra i zâseoka može se stići autom. Do zaklonjenih mêsta najčešće se stiže peške, poljskim putevima, a skoro po pravilu stazama i u društvu meštana, koji poznaju kraj.

Neka od tih čudnih mesta u Bjeluši su izvor Mukavac, pećina i izvor reke Zijače, a južno od Bogutova Carevo polje. Ovom prilikom sišao sam do izvora Mukavca i Zijače. Mukavac, ili Bjeluška potajnica i izvor reke Zijače nalaze se ispod centra sela, kraj Malog Rzava.

Bjeluša, reka Mali Rzav

Tajne izvora Mukavac

Izvor Mukavac, ili Bjeluška potajnica udaljen je od centra sela oko 1,5km i do njega se stiže za pola sata. Nalazi se na privatnom posedu, na livadi kraj Malog Rzava. Po uputstvu vlasnika parcele, dovoljno je da se slede tragovi goveda, koje redovno teraju tamo na pašu. Dakle, krene se seoskim putem, zatim na oko 280m od crkve skrene se levo, pa nizbrdo, tragom goveda. Srećom tih dana bilo je kiše, pa su tragovi bili sveži i vidljivi. Staza se završila kraj Malog Rzava, a znak da smo na dobrom putu bila su već pomenuta goveda. Zatim smo krenuli ka sledećoj tački: parceli s krompirom. I stvarno, nakon 230m stigli smo i do krompira i do izvora Mukavac.

Bjeluša, njive kraj Malog Rzava i goveda: "dalje nećete moći"

Činjenica je da su izvori oduvek bili važni i vrlo često skriveni. Osim toga, bili su i mesta obavijena tajnama i mistikom. Posebno u slučajevima kada se ispoljavala neka ređa, prirodna pojava. Jedan od takvih izvora je i Mukavac, ili Bjeluška potajnica, na šta upućuju i sami nazivi. Nalazi se u manjoj rupi na livadi i ne bi privlačio pažnju da nema dve potpuno različite faze svog ciklusa. Voda izvesno vreme izvire, zatim dotok prestane, a ostane samo mala, bistra bara. Tajanstveni ritam neprekidno se ponavlja. Moguća su dva objašnjenja. Jedno je fizika spojenih sudova, pritisci i slično, ali njega bih, u ovom momentu, ostavio po strani. Zanimljivije je narodno objašnjenje: „Voda poteče kad izvoru priđe dobar čovek“. Sličan izvor video sam u selu Selište, kod Žagubice. Reč je o Homoljskoj potajnici. Tu sam prvi put i čuo narodno objašnjenje. Međutim, kad sam se približio Homoljskoj potajnici, voda nije potekla, pa sam, s punim pravom, verovao fizičkim zakonima.

Bjeluša, Mukavac ili Bjeluška potajnica

Ali ovde, kad sam prišao Bjeluškoj potajnici, izvor više nije bio Mukavac. Po talasima na površini potoka, jasno se videlo da dotiče sveža voda, pa sam ovog puta, s punim pravom, prihvatio narodno objašnjenje.

Izvor reke Zijače

Da bi se došlo do pećine, izvora reke Zijače, potrebno je na završetku staze, kojom se dolazi iz sela, preći mostom Mali Rzav, pa nastaviti uzvodno još oko 600m. Staza je malo močvarna, ali leti to ne predstavlja poseban problem. Ako je potrebno, vredno je i malo pokvasiti obuću. Staza ne skreće i vodi do korita reke Zijače. Leti nema previše vode, pa korito čine elipsoidne stene, obrasle gustom mahovinom, između kojih teče zaostala letnja voda. Zijača je kratka reka. Već na oko 150m od pećine uliva se u Mali Rzav, pa da je Rzav malo skrenuo levo, Zijače ne bi ni bilo. Izvor se nalazi u plitkoj pećini, pri dnu horizontalne stene, visoke dvadesetak metara. Prostor je obrastao šibljem, okrenut je prema severu, pa sunca ovde nikada nema. Ne znam da li je provereno, ali veruje se da Zijača nastaje od vôda, koje se skupljaju u krečnjačkim vrtačama na visoravni obližnjeg Bogutova. Prikupljena voda ponire i podzemnim kanalima stiže dovde.

Bjeluša, izvor reke Zijače

U selo smo se vratili drugim pravcem. Od mosta preko Rzava penjali smo se seoskim putem. Duži je od „goveđe staze“, do centra sela je oko 2,2km. Međutim, delom prolazi livadama s leptirovima i otvorenim pogledom na dolinu. Pored puta je dosta kleke s poluzrelim bobicama. Put, uz visinsku razliku od oko 160m, prešli smo za oko četrdeset minuta.

Bjeluša, put prema selu

U zaseoku Pajovići

Uopšte nije fraza kada se kaže da su najlepša mesta skrivena. Jedno od takvih mesta je zaseok Pajovići. Seoski, makadamski put za Pajoviće počinje od glavnog puta, koji vodi ka centru Bjeluše i dalje ka Brekovu. Put je prilično strm, a rupe, nasute nakon zime, već prve kiše ponovo otkriju. Slično je svake godine. Međutim, to nikako ne smeta ukoliko se sporije vozi. Spust ka zaseoku traje 15-20 minuta, a okolni predeli ne razlikuju se od sličnih delova ariljske opštine. I tako je sve dok se ne stigne nadomak sela. Sasvim iznenada, nakon jedne od poslednjih krivina, otvara se pogled na neobičnu, zatalasanu dolinu. Svako od seoskih domaćinstava zauzelo je jasno izdvojen deo prostora. Čini se da je tu sve što im je potrebno. Belo okrečene, nove kuće okružene su najčešće malinjacima. U selo je najlepše doći u vreme malina, pa još „trećeg dana“, kada maline dozrevaju nakon poslednje berbe.

Zaseok Pajović, panorama sela s malinjacima

Sklonjeni od pogleda, smešteni van puteva i zaklonjeni visokom, strmom stenom ka jugozapadu, Pajovići su bili poželjno i skriveno mesto za boravak važnih vojnih komandi, tokom brojnih ovdašnjih ratova. Tome pogoduje i krečnjački teren, prošaran nepristupačnim pećinama. Jedna od njih je u stenama, iznad sela.

Zaseok Pajović, jedna od okolnih pećina

Zašto doći u Bjelušu

U Bjelušu se može doći usput, ako se zateknete u blizini. Međutim, lepše je da se put za Bjelušu planira, a boravak potraje bar dva-tri dana. Najmanje toliko je potrebno da se posete zaseoci, spusti do Rzava i vide Bjeluška potajnica i izvor Zijače. U Bjelušu ću doći ponovo, a za posetu Bogutovu i Carskom polju odvojiću ceo dan.

Otkrijte deo po deo Bjeluše. U Bjeluši žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Opštini Arilje, koja mi je omogućila da posetim Bjelušu;
• prijatelju, akademskom slikaru Ljubivoju Jovanoviću, na lepim predelima, prašini i rupama na putu ka Bjeluši;
• dragoj učiteljici Mileni Miletić iz Bjeluše, na gostoprimstvu i priči o tajnama Bjeluše;
• dobroj i vrednoj učenici, Milici Stjepanović, na njenoj priči o Bjeluši i hladnoj koka-koli i
• autoru fotografija iz novembra 2019, na saglasnosti da objavim fotografije.