Visoka, Arilje

Visoka je selo sećanja. Kad se neko vrati, okreči kuću i uredi baštu. Onima, koji se nikada nisu vratili, podignuti su spomenici i spomen-česma.

Panorama sela Visoka

Visoku sam posetio u avgustu 2013. godine.

U ariljskoj i okolnim opštinama veliki broj sela je visoko, po stranama manje ili više, strmih brda. Upravo zato, posebno sam želeo da posetim Visoku, koja bi, već po nazivu, trebalo da je još viša od ostalih sela. Iz Arilja se do Visoke stiže putem preko Radobuđe, Grivske, Kruščice i Radoševa. Udaljena je približno 33km. Po popisu stanovništva iz 2011. godine, Visoka je imala 354 stanovnika i 151 domaćinstvo.

Seoski put kroz Visoku

Visoka je selo razbijenog tipa. Podeljeno je na zaseoke, koji se najčešće nazivaju po familijama, koje u njima žive: Aleksići, Marići, Boškovići, Brkovići, Matovići, Stamenići, Alimpijevići, Ratković, Bojovići. Geografski prostor Visoke uslovljen je tokom Velikog Rzava. Zaseoci i centralni deo sela, prateći tok Rzava, strmo se spuštaju ka reci. Rzav je selo podelio na dva dela: najveći deo je na desnoj obali. Imajući u vidu konfiguraciju terana, zaseoci Vis i Đedovac sa leve obale Rzava, mogli bi sasvim logično da budu pripojeni Donjem Ljubišu i Željinama.

Kroz Visoku

Centar Visoke prepoznaje se po nekoliko objekata. Tu su zgrada mesne zajednice, prodavnica i, pretpostavljam, zadružni dom. Nisu baš u najboljem stanju, što samo po sebi ukazuje na broj i starosnu strukturu stanovnika. Centar sela je na širokom platou, na 870 mnv. Odatle se na zapad, preko Rzava, pružaju široki pogledi na zlatiborski kraj. Ne računajući zimske smetove, ovo je svakako savršeno mesto za centar sela.

Centar sela Visoka

Visoku je nemoguće obići i upoznati tokom jedne posete, a ni za jedan dan. Posebno udaljene zaseoke. Za početak dobro je krenuti glavnim putem kroz selo, ne može se zalutati. Polazeći od centra, već na prvoj raskrsnici nailazi se na nekada socijalno važan objekat: bife „Soko“. Ne znam kada je bife zatvoren, ali u bašti još uvek postoje betonski stolovi, a na vratima i prozorima su nekadašnje zavese.

Visoka, bife „Soko“

Desni put vodi prema seoskoj školi. Usput se prolazi kraj malobrojnih kuća. Desno od puta su na strmim padinama. Uvek sam se pitao kako to izgleda kad se celog dana ide uzbrdo-nizbrdo po dvorištu.

Visoka, seosko domaćinstvo

Nešto niže pored puta, nalazi se spomen-česma. Retko mi se dešava da na putovanjima po Srbiji, posebno u seoskim područjima, ne naiđem na česmu kraj puta. Ovaj običaj, koji se već može svrstati u narodnu tradiciju, započeo je posle Prvog svetskog rata. Česme su podizane u znak sećanja na vojnike, koji se nisu vratili iz ratova. Gradila ih je porodica, a često i celo selo. Nije prošlo previše vremena, a pored njih, posle Drugog svetskog rata, zidane su nove. Nakon malo, ali samo malo duže pauze, krajem XX veka, podignuto je još česama. Česmu u Visokoj podigli su 1938. godine porodice stradalih ratnika i seoski učitelj Žarko Živanović sa streljačkom družinom. Sedamdeset godina kasnije, česmu je obnovila inženjer Vera Aleksandrić.

Visoka, spomen-česma

Kraj visočke škole

Od česme, put vodi do širokog platoa, na kome se nalaze škola, ambulanta i učiteljski stanovi. Zgrade su u potpuno dobrom stanju, a ugažena trava na sportskim terenima nagoveštava da u Visokoj još uvek ima dece i đaka.

Visoka, seoska škola

Odavde, prema jugu i preko dubokih jaruga, vide se vrhovi Zimovnika: Sivoš (1113 mnv) i dalje, čini mi se Velika Ćava (1371 mnv). Nažalost, u Visoku sam došao po kišovitom danu, pa je planinski kolorit zamenjen sivilom. Kraj ulaza u školu, još jedna spomen-česma. Izgradili su je stanovnici Visoke, sećajući se žrtava oba svetska rata. Spiskovi su, za jedno planinsko selo, predugački. U Prvo svetskom ratu stradalo je 182 ratnika, u Drugom svetskom ratu četvorica, ako je spisak potpun.

Visoka, spomenik žrtvama svih mogućih ratova

Nedaleko od škole i spomenika, nalazi se malinjak. U malinjaku su, pored starog bora, dva spomenika krajputaša. Podignuti su visočkim ratnicima, koji se nisu vratili iz rata.

Spomenici Vodoju Sariću (desni) i Živku Radosavljeviću-Aleksandriću (levi)

Iz Visoke se odlazi, ali u poslednje vreme se i vraća. Zbog nostalgije, ili mira, ili drugih razloga, najveći deo godine profesor Puniša Aleksandrić sa suprugom provodi u Visokoj. Stara porodična kuća i ambar prepokriveni su i okrečeni. Travnato dvorište malo je da u njega stanu sve hortenzija, muškatla, petunije, lijandere, slez i meni nepoznate, holandske biljčice.

Visoka, dvorište porodice Aleksandrić

Nakon neizbežnog posluženja, domaće rakije i kafe, s prijateljem Đorđem Lečićem vraćam se u centar Visoke. Vizure su se promenile. Zapadni pogled vodi krivudavim i strmim putem prema zlatiborskim selima.

Visoka, profesor Puniša Aleksandrić i Đorđe Lečić

Pravo, preko skoro obranih malinjaka i livada, je centar Visoke: „kao na dlanu“.

Zašto doći u Visoku

Visoka je najjužnije mesto ariljske opštine. Zaseoci, uključujući centar sela i deo oko škole, smešteni su visoko iznad Velikog Rzava, do koga se stiže strmim putevima i stazama. Jedan od tih puteva vodi do Visočke Banje. Drugim, istim takvim putem, odlazi se ka zlatiborskim selima. Zaboravljajući kišovit i tmuran letnji dan, upamtio sam visočke panorame, koje ništa ne zaklanja.

Put iz Visoke za Ljubiš

Dopao mi se i krivudavi put ka Rzavu, koji pogled vodi ka nekom novom mestu, uz želju da se njime krene dalje. Siguran sam da ću ponovo da dođem u Visoku. Zato i vi odaberite jedan od sunčanih dana i dođite u Visoku, spustite se i do Visočke Banje.

U Visokoj žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Opštini Arilje, koja je organizovala posetu Visokoj;
• prijatelju Đorđu Lečiću, koji me je doveo u Visoku, prove po selu i svojim uspomenama i
• porodici Aleksandrić, na gostoprimstvu i priči o Visokoj.