Radobuđa, Arilje
U Radobuđi su se prošlost i sadašnjost razišli. Prošlo vreme zastalo je jednog oblačnog, jesenjeg dana. Sadašnje je počelo s prvim cvetom šljiva.
Panorama Radobuđe
Radobuđa se nalazi na putu od Arilja za Grivsku, Radoševo i Visoku. Severni deo sela počinje od pravouglog ušća Malog u Veliki Rzav. Početak Radobuđe lako se prepoznaje po dva mosta: manji je preko Malog, veći je preko Velikog Rzava. U neposrednoj blizini većeg mosta je izuzetno lepa rzavska plaža Urjak koju, bez obzira na godišnje doba, svakako treba videti.
Plaža Urjak na Velikom Rzavu
Nakon obilaska Urjaka, a pre nastavka puta prema Visokoj, postoji odličan vidikovac. Dovoljno je da se pođe seoskim putem uzbrdo, pa da se dođe do mesta s koga se prema severu pruža širok pogled na dolinu Rzava. Prema severoistoku je pogled na poslednje kuće sela Pogled. Kraj samog puta je i prelepa stara kuća, s izuzetnim pogledom na dolinu i okolna brda. Polovinu krova pokriva lipa, zasađena verovatno u vreme kada je kuća podignuta.
Kuća s pogledom, ispod stare lipe
O Radobuđi ukratko
Radobuđa je brdsko-planinsko selo, mada je reč o blago zatalasanom predelu. Izraženiji vrhovi su: Vraneški krš (592), Vratilo (600 mnv) i Gradina (693 mnv) na severu, na jugu prema Grivskoj je Nebaška (952 mnv), a na severozapadu je Brdo (726 mnv). Graniči se s Vranama, Pogledom, Grivskom i Svračkovom. Regionalni put Arilje - Visoka podelio je selo na dva, skoro jednaka dela.
Domaćinstvo iznad puta za Grivsku
Nakon mosta preko Malog Rzava, put skreće levo, zaobilazeći Karabašku kosu (703 mnv).
U selima ariljske opštine, a i u sličnim krajevima, ponekad je teško precizno nabrojati zaseoke, delove sela. Najčešće se imena povezuju s familijama, koje tu žive, ili s geografskim odrednicama. Po jednom spisku, Radobuđu čine Centar, Vraneši, Savići, Vojinovići i Vratlo. Siguran sam da nije sve nabrojano. Po popisu stanovništva iz 2011. godine, Radobuđa ima 306 stanovnika u 112 domaćinstava.
U središtu Radobuđe
Poseta nekom mestu najčešće počinje u centru. Tu se napravi gomila fotografija, ostali delovi se najčešće ne posete. Osim u izuzetnim slučajevima, centar mesta (ili sela) manje mi je zanimljiv. Ne znam ni jedan razlog zbog koga bih slikao Ajfelovu kulu, Lančani most, ili most na Bosforu - sve je to mnogo lepo, za dvadesetak evra, naslikano i opisano u DK turističkim vodičima. Mogu da se slikam za uspomenu, da snimim neki zanimljiv, ali neprepoznatljiv detalj, i to je to. Pravi duh mesta može se osetiti tek kad se malo pomeri od dela zvanog „centar“.
U slučaju Radobuđe, stvari su se malo pomešale. Početak priče o prošlosti je kraj puta za Arilje, a nastavak i priča o današnjoj Radobuđi su par kilometara iznad i ispod puta. Ponekad se sadašnje vreme nadovezuje na prošlo. Ovde su se prošlost i sadašnjost razišle, pa se na osnovu jedne baš ništa ne može zaključiti o onoj drugoj.
Zgrada stare zadruge
Uslovno, središte Radobuđe udaljeno je od Arilja približno 8km, nalazi se kraj puta, u zaseoku Marinkovići, mada se ovaj deo sela naziva još i Luka. Reč je o malom prostoru, ograđenom četinarskom šumom i potokom, a plac je pre stotinak godina selu poklonila porodica Vasiljević. Tu je podignuta prva zgrada Zemljoradničke zadruge, koja je, prateći ratne i posleratne planove i sisteme, menjala namenu. Počelo se sa zadrugom, nastavilo se sa školom, pa konfekcijskim pogonom. Nedaleko su poslednji ostaci zadružne vodenice.
Poslednji ostaci stare vodenice
Na istom prostoru je spomen-obeležje s česmom, posvećeno žrtvama ratova: 1912-1918, pa 1941-1945. Spisak je predugačak za selo veličine Radobuđe, ako je to uopšte primereno reći. Osim toga, ista prezimena ponavljaju se na različitim spiskovima.
Spomenik žrtvama balkanskih i svih mogućih svetskih ratova
Po oblačnom vremenu, na inače senovitom prostoru, napast zvana „tranzicija“, čarobni izgovor za sve, svašta i svakoga, deluje još strašnije - bar da one predivne lipe nisu precvetale!
Radobuđa, sasvim drugačija i prava priča
Bez imalo osnova, ni u jednom momentu nisam posumnjao da se prava priča o Radobuđi nalazi kilometar-dva dalje. Nakon nekoliko krivina i blage uzbrdice, dolazi se do mesta, s koga zadružna zgrada, staje ariljske zemljoradničke zadruge i istočni deo Radobuđe, deluju sasvim drugačije.
Pogled ka centru i istočnom delu Radobuđe
Malo dalje, dolazi se do Zadružnog doma. Na spomen-ploči zabeleženo je da je zemljoradnička kreditna zadruga osnovana 1906. godine. Jedan od osnivača bio je Radomir Milovanović. Zadruga je rad obnovila 1923. godine, a u obnovi je, pored ostalih, učestvovao i Simo Milovanović. Zadružni dom useljen je 1930, a izgrađen je na placu osnivača Radomira Milovanovića, koji je plac poklonio zadruzi. Osim prvobitne namene, u domu je od 1930. do 1977. radila seoska osnovna škola.
Zadružni dom i bivša osnovna škola
Kroz Radobuđu i ostale delove ovog kraja, vodio me je moj prijatelj Đorđe Lečić. Poznaje puteve i sela. Poznaje i ljude, dovoljno da me prihvate, preko svake mere ugoste i ispričaju svoje priče o Radobuđi. Po dolasku u centar sela, svratili smo u domaćinstvo Branislava Savića. Kuća porodice Savić nalazi se na uzvišenju iznad Zadružnog doma. Dvorište je sređeno s ukusom, nenametljivo, bez kičastih etno detalja.
Dvorište porodice Savić
Kratko, ali jasno, opisao je sadašnjost Radobuđe. Osnovne poljoprivredne kulture su malina i šljiva, a šljiva ima više u odnosu na ostale delove ariljske opštine. Budućnost zavisi od navodnjavanja, što je i ova godina potvrdila. Naglasio je da je u selu dosta dece. Prednjači zaseok Savići. Već sam rekao da se u dvorišta mnogo lakše uđe, nego li što se izađe. Pošli smo ka domaćinstvu porodice Savović, naravno, dugogodišnjih prijatelja Đorđa Lečića.
Pogled na imanje porodice Savović
Ponovo uz kafu, domaće sokove i rakiju, priču smo nastavili ispod vinjage, s pogledom na južne delove sela. Iz poznatih razloga, nerado prikazujem fotografije ljudi koje sretnem. Posebno se ustežem da pokažem najlepše: fotografije dece. Međutim, napraviću izuzetak. Da se zahvalim domaćinima i da ilustrujem priču o budućnosti Radobuđe.
Đorđe Lečić s delom porodice Savović
Malo skriveno, kraj puta ispod imanja porodice Savović, ušli smo u predivno dvorište. Očigledno je da nije seosko, više podseća na neki od predratnih letnjikovaca. Na stambenoj zgradi, s tremom iz tridesetih godina XX veka, prepoznaje se uticaj tradicionalnog graditeljstva. Međutim, sve je svedeno i stilizovano, pa je bez sumnje, vlasnik mogao da bude arhitekta, književnik, vajar, ili glumac. U svakom slučaju neko, kome je baš taj trem pod vinjagom, bio radno mesto. Pogrešio sam! Reč je o kući Sima Milovanovića, nekadašnjeg osnivača zadruge u Radobuđi, poljoprivrednog inženjera i inspektora srpskih zadruga.
Dvorište Simeuna-Sima Milovanovića - kuća s tremom, stara kruška i vinjaga
U pozadini su ekonomske zgrade, izuzetni primeri narodnog graditeljstva. U dvorištu, osim nekoliko čokoti vinove loze, su i stare sorte domaćih jabuka i krušaka. Nerado polazim, radije bih da neko vreme provedem pod tremom.
Put dalje vodi kraj šljivika. Na nekim mestima ovogodišnji rod zaklonio je i put i cela brda Radobuđe.
Vreme šljiva u Radobuđi
Radobuđa kraj puta za Grivsku
Na putu ka Grivskoj i dalje, Radobuđa se potpuno menja. Na zapadu su relativno strme padine. Kuće su pri vrhu, ispod šume, a od puta ih dele livade, malinjaci i šljivici.
Seosko domaćinstvo kraj puta za Grivsku
Strma padina nastavlja se ispod puta, prema Malom Rzavu. Čini se da je taj deo Radobuđe izmakao idejama savremene arhitekture, pa su kuće i pomoćni objekti dočekali pozne godine. Temelji i podrum su od kamena, podrumska vrata završavaju se lukom, na malim prozorima su gvozdene rešetke. Iznad podruma je prostor za stanovanje, čiji su zidovi od greda, pruća i ispune od blata i pleve. Krov je pokriven crepom, šindrom, ili cepanim kamenom.
Stara, seoska kuća
Do ponovnog dolaska u Radobuđu
Sve što sam video u Radobuđi sasvim je dovoljno da poželim da dođem ponovo. Nedostajao je sunce da selo dobije toplije tonove. Osim toga, u takvom mestu, vremena nikada nije dovoljno da se vidi sve što bi trebalo videti. Uverio sam se da je iza svakog brda nešto novo i drugačije. I tako sve do Svračkova. Ako putujete za Grivsku, Radoševo ili Visoku, skrenite s puta, pa posetite bar deo Radobuđe. Ili kad se popnete na prevoj prema Grivskoj, zastanite i napravite par fotografija.
U Radobuđi žive dobri ljudi, dobrodošli ste!
Zahvaljujem se:
- Opštini Arilje, koja je organizovala posetu Radobuđi;
- porodici Branislava Savića, na gostoprimstvu, priči o malinama, šljivama i ljudima Radobuđe;
- porodici Savović, na gostoprimstvu i priči o Radobuđi i
- prijatelju Đorđu Lečiću, na druženju i pričama o prošlosti i sadašnjosti Radobuđe.