Dobrače, Arilje

Teško je reći šta je u Dobračama najlepše. Da je priča o više sela, rekao bih: sva su lepa. U ovom slučaju lepi su kanjon Panjice, Dobračko polje i sve ostalo.

Pogled na Dobrače

Dobrače sam posetio u avgustu 2013.

Do Dobrača može se stići iz dva pravca. Seoski putevi, kojima se ređe ide, polaze od Donje Kruščice, pa brdima stižu do Brekova i odatle za Dobrače. Duže je i prašnjavo, ali doživljaj je neponovljivo slikovit. Iz sasvim praktičnih razloga, u Dobrače obično se dolazi putem Arilje - Ivanjica. Skretanje za Dobrače, pa dalje za Brekovo i Bjelušu je na 12,7km od Arilja, ili na 15,4km od Ivanjice. Do centra sela je kilometar-dva, ali sasvim dovoljno da se izređaju svi geomorfološki oblici.

Kanjon reke Panjice, na putu za Dobrače

Nakon malo šumovitih krivina, pogled se otvara. S leve strane su letnje livade u podnožju Maliča, na desnoj strani je spušteno korito reke Panjice, naslonjeno na strme zidove Oble glave.

Ukratko o Dobračama

Dobrače se na severu pružaju do Malog Rzava i Stupčevića, a na jugozapadu do Brekova.

Selo čini više zaseoka, među kojih su: Kut, Bokare, Janjići, Plješivac, Novitovići, Stakići, Jovanovići, Miloševići, Đurđevići, Lužine. Smešteni su na plodnim zaravnima, između relativno visokih brda: Veliki Ostreš (913 mnv), Kupitnjak (823 mnv) Anatema (839 mnv), Vrletne stene (882 mnv), Obla glava (803 mnv), pa Malič (1001 mnv) na istoku. Na zapadu je Kovačica (999 mnv), a nekako po sredini sela je Sadalac (1037 mnv). Dobračama proteže se Dobračko polje. Počinje u okolini Janjića, pa se dužinom od oko 3km pruža pravcem severozapad - jugoistok. Čini mi se da su kraški predeli Dobrača bogati vodom. U reku Panjicu, u Janjića i Novitovića potoke, ulivaju se kratki vodotokovi, nastali iz okolnih izvora.

Dobračko polje

Centar Dobrača udaljen je od Arilja približno 14km. Po popisu stanovništva iz 2011. godine Dobrače imaju 635 stanovnika i 249 domaćinstava.

U blizini Dobrača je stari manastir Klisura. (Pročitajte priču o manastiru Klisura)

Manastir Klisura

Dobrače, pravcem preko žuto-plavog mostića

Da je kojim slučajem DK uradio turistički vodič kroz Dobrače, preporučio bi nekoliko dvosatnih obilazaka. Na pratećoj karti bili bi označeni smerovi kretanja, a znamenitosti predstavljene sličicama i kratkim opisom. S obzirom da vodiča nema po knjižarama, dobra zamena za početak su informativne table, postavljene na putu, ili u samim mestima ariljske opštine.

Raskrsnica na putu za Brekovo i Bjelušu

Pomažu i putokazi i raspoložive TK različitih razmera. Međutim, ako se pokaže da je sve to nedovoljno, prihvatam savet prijatelja, koji glasi nekako ovako: „Karte gledaj, a seljake pitaj!“.
Obilazak Dobrača započeo sam od žuto-plavog mostića. Pošao sam putem prema Brekovu i zapadnim delovima sela. Nakon 500m, s desne strane puta je spomen-česma, podignuta meštanima stradalim u Drugom svetskom ratu. Pravo se nastavlja za Brekovo, do koga je desetak kilometara i visinska razlika oko 300m, a levi put vodi dalje kroz Dobrače.

Put ka Vodenoj pećini

Nakon skretanja i vožnje Dobračkim poljem, na sledećoj raskrsnici su putokaz i planinarski znak ka Vodenoj pećini, kaskadama i vodopadu reke Panjice.

Putem i stazom ka Vodenoj pećini

Do Vodene pećine je 1,5km. Na tom kratkom putu smenjuju se potpuno različite, za sada: slike, uklopljene, za sada: u celinu. Kada bih malo više znao o duhovnom stvaranju sveta, verovatno bi to bio posao obavljen osmog i devetog dana. S obzirom na moja baš nikakva teološka znanja, lakše ću taj deo Dobrača uklopiti u filmsku priču. U momentima lirskog nadahnuća, reditelj je smislio, a montažer shvatio ideju, pa su pomenute slike postale kadrovi, a celina film.

Put kroz Dobračko polje

Priča počinje od pomenute table, na skretanju za Vodenu pećinu. Seoski put prolazi između njiva, a s prvim skretanjem zalazi među kuće. Ima i novih i starih. Na nove sam navikao, pažnju privlače stare. Prisećajući se u ovakvim prilikama Kaluđerice, Leštana i sličnih naseobina, potpuno objektivno procenjujem da je prvi ambar, na koji sam naišao, funkcionalniji i lepši od svih kuća iz nabrojanih mesta. Da ga je uspešni preduzetnik, a svetski priznata scenska umetnica Marina Abramović, u formi instalacije (s njom lično na vratima, kako stoji i nepomična dva dana gleda posetioce pravo u oči), postavila u neku od galerija njujorškog muzeja MOMA, celo belosvetsko VIP društvo došlo bi da to vidi i da pritom značajno klima glavom. Dokumentarni film o projektu bio bi premijerno prikazan, a gde drugde, nego li u Luvru.

Ovde u Dobračama ljudi to teško mogu da razumeju. Ne što im je umetnost strana, već što takvih ambara i kuća ima po celim Dobračama i daljoj okolini. Pa tako, onom srećnom reditelju za početne kadrove filma nisu potrebne baš nikakve kulise. Izgradili su ih dobračani u dogovoru s okolnom prirodom i okolnim krajolikom. Sasvim dovoljno da budu i funkcionalne i lepe.

Običan, seoski ambar

Nedaleko odatle, sledeći kadar je malo širi. U dvorištu iznad puta je dom, koji „… njinim trudom napraviše braća Ivko, Momir i Milomir Petrovići …“. Kuću su 1939. sagradili majstori Milovan i Desimir V. Uz beznačajne prepravke mogla je, zajedno s poljem ispod, da se smesti u bilo koji deo Bretanje. Majstorima Milovanu i Desimiru V. znanje nije nedostajalo, a malo francuskog lako bi naučili. S prozora kuće, preko spomen-česme borcima iz Drugog svetskog rata, pruža se pogled na Ravno osoje i visove Sadalca (1031 mnv).

Kuća porodice Petrović

Nadalje put se sužava, pa je najbolje nastaviti peške, obeleženom planinarskom stazom. Predeo i slike se menjaju, prolazi se kraj nekoliko starih kuća i stiže se do jedinstvenog pogleda na Panjicu, livade i malinjake s one strane reke. Kadar je dopunjen slikom dvorišta, u kome se nalazi nekoliko starih objekata, nova kuća i savršena ograda od dasaka, koja prati krivudav, pristupni put. Definitivno, najlepši pejzaž koji sam ikada video!

Dobrače, avgust 2013.

Dvorište se završava strmim, stenovitim zidom, koji u momentu (rez!) nagoveštava zalazak u klisuru. Još jedno dvorište, a nakon toga, uzan seoski put, s dva kolotraga, prelazi u stazu. Staza vodi samom ivicom korita Panjice, ponekad pređe mostićem preko reke, pa se vrati, a to je već druga priča.

Vodopad reke Panjice

Dobračko polje iz različitih uglova, pri promeni svetla

Vreme u Dobračama prolazi brže nego li na nekom drugom mestu. Pa podne u momentu pređe u popodne. Nije potrebno gledati sat. Dovoljno je pratiti promenu boja. Na prvi pogled u Dobračkom polju ništa posebno se ne dešava. Privukao me je seoski put, koji je polazio ivicom polja, pa me vodio sve dalje. Isti predeo je iz različitih uglova izgledao potpuno drugačije.

Dobračko polje

Gledano iz jednog ugla parcele s kukuruzom, detelinom i livade bile su to što jesu. Iz drugog ugla, iste parcele postaju samo ravnomerno obojene površine. Preovlađuju sve nijanse zelene i žute, a delovi s detelinom dodatno dobijaju vršnu, tamno crvenu boju. Novonastale površi, poput olovnih delova vitraža, povezuju uski, poljski putevi, koji se spuštaju ka Janjića potoku.

Ovde se dugo ništa nije menjalo. Slika je stara bar koliko i spomenik krajputaš na kome je, zbog lišaja i vremenom okrunjenog peščara, epitaf teško čitljiv.

Spomenik krajputaš u Dobračkom polju

U Dobrače sam došao u vreme berbe i skupljanja šljiva. Iz nekog razloga, taj posao ovde se poverava isključivo ženama. Zbog urođene spretnosti, ili činjenice da ih ne bole leđa. Dobračko polje po tome nije izuzetak.

Novitovići, malo slojevita priča

Put za Novitoviće počinje od pomenutog žuto-plavog mosta. Do centra zaseoka je približno 1,3km, a prosečan uspon je 7%. Novitovići su godinama bili administrativni centar Dobrača. Tu su bile opština, škole sa školskom kuhinjom, zadružni dom, biblioteka, prodavnica i kafane. U međuvremenu se organizacija lokalne uprave promenila, ali objekti su ostali. Neki su zadržali namenu i sasvim su u dobrom stanju, drugi čekaju renoviranje i nove stanare.

U Novitovićima

Najveća je sadašnja zgrada škole. Izgrađena je u vreme kada je u razredima osmogodišnje škole bilo i preko 30 đaka. Danas je dece mnogo manje, ali su školska bašta i igrališta i još uvek sređena. Ove, 2013. godine, menjajući zgrade, škola u Dobračama slavi stogodišnjicu.

Osnovna škola u Novitovićima

Prostorom ipak dominira velika, stara kuća porodice Novitović. Sagradili su je 1904. godine Novitovići: Svetozar, Jevrem i Dimitrije. Po priči Boža Vasilijevića, sadašnjeg vlasnika, nakon izgradnje trebalo je da u njoj radi škola. Da li je to i bila, ne znam, ali naspram nje je izgrađena mala zgrada, u čijem delu je radila školska kuhinja. Kuća je promenila namenu, pa je do 1945-46. u njoj bila kafana. Trenutno je dom porodice Vasilijević.

Kuća porodice Vasilijević, koju je izgradila porodica Novitović

Nekoliko reči o samoj kući. Prizemlje je izgrađeno od kamena, sprat od starinske cigle. Debljina zidova je 80cm. Pokrivena je kamenim pločama. Pored pomenutih zidova, spratna konstrukcija oslanja se na hrastove grede i stubove, vidljive u velikoj prostoriji u prizemlju.

Unutrašnjost kuće porodice Vasilijević

Putujući malo sklonjenim delovima Srbije, kao i mnogo puta do sada, ne nalazim odgovor na vrlo jednostavno pitanje: „Ko je bio arhitekta, ko je radio građevinski projekat, a ko je sve to napravio?“. Na fasadi nedostaje ona mermerna ploča s autorima i izvođačima. Šteta, zaslužili su. Jer ni posle više od sto godina nema pukotina, plastika s fasade ne opada, a prozorima, čija je garancija davno istekla, još uvek ništa ne fali. Ponovo, ne mogu da se ne setim nagrađivanog projekta zgrade u Takovskoj, naspram ulaza u Botaničku baštu. Mermerne ploče na fasadi trajale su baš koliko i svečanost uručenja nagrade. A kad su počele da padaju na glavu prolaznika, mermer je zamenjen „masnom“ bojom.

Na kraju

Da je kojim slučajem onaj zamišljeni reditelj navratio u Dobrače i snimio moguće kadrove, Dobračko polje pratio bi Sibelijusov koncert za violinu u g-molu. Putanji kanjonom Panjice, ka vodopadu i Vodenoj pećini, potpuno odgovara mistično i pagansko „Posvećenje proleća“ Stravinskog.

Put ka Vodenoj pećini

Odgovarajuću muziku, koja bi išla uz priču o svemu što sam zatekao u Novitovićima, ne mogu da zamislim. Priča je suviše slojevita. Nadam se da ću u Dobrače ponovo da dođem. Ako i vi odlučite da posetite Dobrače, izdvojte ceo dan.

U Dobračama žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Opštini Arilje, koja je organizovala posetu Dobračama;
• porodici Slavka Petrovića, na gostoprimstvu, priči o Dobračama i pogledu na Ravno osoje;
• Božu Vasilijeviću, na gostoprimstvu, priči o Novitovićima i njihovoj kući i
• Draganu Novitoviću, na gostoprimstvu.