Bučje, Knjaževac

Deo života Bučja odvija se kraj puta Boljevac – Knjaževac. Onaj drugi, zanimljiviji i tajanstven, odvija se od podnožja ka vrhovima Tupižnice.

Bučje, seoska crkva

Bučje sam posetio u avgustu 2011. godine.

Nalazi se na oko 20km od Knjaževca, na regionalnom putu broj 247, od Knjaževca za Boljevac. Na putu za Bučje, prolazimo kroz Kaličinu, Valevac, Lepenu i Donju Sokolovicu. Put vodi dolinama Valevačke reke, Lepene i Bučjanske reke. Posle manjih uspona ispred Donje Sokolovice i nadomak Bučja, stižemo u mesto. Već na prvi pogled, vidi se da je selo podeljeno na dva dela. Deo prati put za Boljevac, drugi deo sela je severno od puta, na padinama Tupižnice. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Bučje ima 369 stanovnika i 148 domaćinstava.

Bučje, seoska ulica

Početak priče o Bučju - pesimistički

Naš domaćin u Bučju bio je Ljubiša Milanović, podpredsednik mesne zajednice. Prenosim deo njegove priče. U vreme naseljavanja područje, na kome je podignuto selo, pružalo je dosta mogućnosti za dobar život meštana. Putnici, koji su koristili put od Boljevca za Knjaževac, ostavljali su deo novca u seoskim radnjama i kafanama. Plodna polja između Zubetinačke i Bučjanske reke, na oko 500 mnv, uz pogodnu mikro-klimu, omogućavaju dobre prinose ratarskih kultura, pa samim tim i stočarstva. U drugoj polovini XX veka u Bučju je bilo više od 150 kuća. Nakon različitih društveno-socioloških promena, deo stanovništva je napustio selo, pa danas, u stotinak kuća živi oko 230 meštana. U selu rade ambulanta, pošta i škola. U školi je trenutno troje đaka. Verovatno će, kao i u većini sela koja sam posetio u istočnoj Srbiji, uskoro biti zatvorena.

Bučje, pogled na selo i seoske njive

Nastavak priče o Bučju - optimistički

Početak priče o Bučju je pesimistički i ima logičan kraj: postepeno gašenje sela. Međutim, moji utisci o selu i okolini i neka moja predviđanja sasvim su drugačija. Bučje je bogato selo. Ima sve što bi drugi poželeli. Bučje ima povoljnu klimu, plodna polja, dve reke i mnogo malih, nezagađenih izvora i potoka. Okolina je bogata šumom, lekovitim biljem i šumskim voćem. Sasvim je izvesno da će se uskoro pojaviti neki novi „Džervin“, pa će se ponovo lepo živeti od višanja, šljiva i kupina, koje izvanredno uspevaju u ovom kraju. Takođe, neće proći previše vremena kada će pečurke, šumsko bilje: kantarion, hajdučka trava, lipa, pa šumsko voće: dren i kupina biti traženi. Dobri su izgledi da različite kineske i američke biljčice i voćkice, svetski promovisane „eliksire“, zameni nešto drugo. Dovoljno je da se jednom probaju sok ili džem od drena, kupine i šipka, da se osete njihov ukus i miris i napravi drugačiji izbor. U nastavak priče verovatno se uklapaju i učesnici takmičenja u paraglajdingu, koje se održava na Tupižnici, čiji je vrh (1160 mnv), udaljen oko 2km od sela.

Vodenica, vodopad, lekovita voda i tajna usamljene kuće

Svuda, pa i u najmanjem selu, postoji neki skriveni, poseban kutak. Potrebno ga je samo potražiti. Tako, domaćini su nas poveli da vidimo vodopad, na potoku koji izvire negde ispod Tupižnice. Krenuli smo uzbrdo, ka kraju sela. Put je bio sve uži i sve više zarastao u travu i rastinje i na kraju, postao je staza.

Bučje, vodenica

Nakon kratkog pešačenja, stigli smo do cilja. Međutim, ovo leto bilo je suviše toplo, potok je presušio, vodopad nismo videli – ostale su samo mahovina i žalfija po ivicama korita. Ali ne smeta. Na pedesetak metara od vodopada nalazi se poslednja vodenica u Bučju. Očuvana je, održavana je, nedostaje joj samo voda, pa da se pokrene vodeničko kolo. Nažalost, slutim da se to neće desiti. Na zaključanim vratima dočekala nas je smrtovnica…

Bučje, stara seoska česma

Malo dalje od vodenice i vodopada, nalazi se ozidana česma, ili tačnije: njeni ostaci. Čuo sam da je voda lekovita. Ne znam da li je izvor presušio, ili meštani više veruju raznim lekovitim vodama s polica supermarketa.

Na ovom malom, izdvojenom i usamljenom delu sela, sačekalo me je još jedno iznenađenje. Reč je o građanskoj kući, kakvu je teško očekivati na takvom mestu. I naravno, pitanja se sama nameću. Čija je, zašto je baš tu, zašto je napuštena? Deo odgovora dobio sam od naših domaćina. Kuću je podigao Momčilo Sibinović, učesnik II svetskog rata, na mestu porodične, a tokom rata spaljene kuće. Drugi deo odgovora, ili priče, nisam čuo, mogao sam samo da naslutim. Čini mi se da je suviše nesrećan, pa ću ga preskočiti.

Bučjanska crkva i crkvena porta

Poslednjih godina, kao pečurke po bučjanskim šumama, širom Srbije niču crkve. Sve su iste ili slične, a ni jednoj nije mesto tamo gde je podignuta. Viđam ih kraj tržnih centara, na bivšim dečjim igralištima, vašarištima, stočnim pijacama. Nakinđurene savremenim ekspresnim i kič materijalima, imitiraju Gračanicu, Visoke Dečane i ostale srednjevekovne manastire – kakvi donatori, takve i crkve. Šta bi drugo i moglo da se zaključi? A da sam u pravu, dovoljno je posetiti crkvu u Bučju. Ne znam kad je podignuta. Nedavno je cela obnovljena, osim krsta, koji je ostao nakrivljen.

Bučje, seoska crkva

Bučjanska crkva izgrađena je u ambijentu, koji joj priliči. Dvorište je ograđeno tarabom, u dvorištu su jorgovan, zevalice, ruže, neka od sorti domaćih jabuka.

U jednom kraju dvorišta je konak. Na drugom kraju je spomenik meštanima, poginulim u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.

Bučje, spomenik poginulim Bučjancima 1912-1918.

Na vrhu spomenika je krst, obavijen lovorovim vencem. Ispod su isklesani ženski likovi, koji simbolizuju slobodu. A zatim, na sve četiri strane spomenika, nalaze se spiskovi stradalih. Toliko su dugački, da zauzimaju i deo postamenta. Priča se ponavlja – previše je imena za tako malo selo.

Bučje, pogled na selo i seoske njive

Zašto doći u Bučje

U Bučje se može doći usput, ako se krene putem Boljevac – Knjaževac. U tom slučaju, verovatno se nećete dugo zadržati u selu, možda nećete ni zastati. Preporučio bih drugu mogućnost. Po lepom vremenu, najbolje je leti, dođite i ostanite dva-tri dana. Prijaće sasvim tihe, zvezdane i sveže letnje noći. Prijaće i širok pogled na polja u dolini Zubetinačke i Bučjanske reke. Pogled je još lepši s vrha Tupižnice, do koga se šumom stiže za sat-dva sasvim laganog hoda. Rezervacije smeštaja nisu potrebne.

 

 

U Bučju žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Turističkoj organizaciji Knjaževac, koja je organizovala posetu Bučju;
• prijatelju Saši Todoroviću, na uzbudljivoj ali sigurnoj vožnji uskim, krivudavim putem za Bučje, prijatnom druženju i strpljenju;
• prijatelju Božidaru Mitroviću, na priči i podacima o Bučju;
• gospodinu Ljubiši Milanoviću, podpredsedniku mesne zajednice, na priči o selu i meštanima Bučja.