Gornja Kamenica, Knjaževac

U Gornjoj Kamenici ljudi su sebi gradili lepe kuće s doksatima i uredili kupalište na Trgoviškom Timoku, a u Beogradu su raznosili led i poklonili ime Kameničkoj ulici.

Jesen u Gornjoj Kamenici

Gornju Kamenicu posetio sam u septembru 2012. godine, putujući knjaževačkim krajem. Nalazi se na oko 20km od Knjaževca, na putu za Pirot.

Geografski položaj sela vrlo je povoljan. Pored starog i prometnog putnog pravca, prednost je i blizina Trgoviškog Timoka. Reka je ostavila dovoljno plodnog zemljišta i vode za seoske njive, kameničke bašte i lepo, seosko kupalište Bara.

Vreme paprike

Jesen u selu lako se prepoznaje po vencima crvene parike. Mislim da nisam video dvorište u kome ih nema. Venci paprike suše se po ogradama, tremovima, terasama, i gde god ima slobodnog mesta. Paprika je iz njihovih bašti, smeštenih kraj Trgoviškog Timoka.

Dvorišta s vencima paprike

Narodna arhitektura u Gornjoj Kamenici

U narodnoj arhitekturi u selu prepoznaju se dva perioda: do II svetskog rata i nakon toga. Obavezan deo stogodišnjih kuća je trem. Ima višestruku namenu. Čini međuprostor između privatnog i javnog života porodice. Osim toga, meni se dopada kao savršeno mesto za jutarnju kafu - od ranog proleća, do kasne jeseni.

Kuća s tremom i podrumom

Posmatrajući tehnike gradnje i materijale starih seoskih kuća prepoznaju se današnji trendovi gradnje ekoloških kuća. U narodnoj arhitekturi koristio se kamen za temelj, nad kojim je podizana kuća od naboja. Drvena građa i ispun od blata i pleve ima više prednosti. Dobar je izolator, a elastičnost sprečava pucanje zidova čak i posle jednog veka od izgradnje. Postoje kuće za koje je teško utvrditi starost.

Koliko je stara ova kuća?

Centralni deo stare seoske kuće je ognjište. Položaj ognjišta prepoznaje se po posebno zidanom dimnjaku.

Kuća s ognjištem

U centru sela je nekoliko stogodišnjih kuća. Po cveću ispred jedne od nje, mislim da se u njoj još uvek živi.

Stogodišnja kuća u centru sela

Nažalost, čini mi se da dve stare kuće u centru sela neće dočekati neku od sledećih godina.

Stogodišnje kuće u centru sela

Sredina XX veka dovela je u selo drugačiju arhitekturu. Kuće napuštaju prepoznatljiv, narodni arhitektonski stil. Grade se od čvrstog materijala, a fasade su često u skladno uklopljenim pastelnim bojama. Dopadaju mi se i pamtim lepe, stare dvorišne kapije sa inicijalima vlasnika.

Stara dvoršina kapija sa inicijalima vlasnika

U seoskim dvorištima često su, pored kuće i privrednih objekata, bunari i vinjage.

Dvorište s plavom kućom i bunarom

U jednom od seoskih dvorišta zatekao sam ambijent, koji mi se izuzetno dopao. Sasvim sebično, poželeo sam da je to moje dvorište. Kuća je zadržala tradicionalni stil, ima trem za jutarnju kafu, a tu su i vinjaga i bunar.

Lepo staro seosko dvorište

Škola u Gornjoj Kamenici

Poput mnogih srpskih sela, broj stanovnika Gonje Kamenice godinama je sve manji. Nakon svih ratova, po popisu iz 1948. selo je imalo 1.200 stanovnika, 2002. dočekalo je 380, a ovih godina u selu živi oko 300 meštana. Siguran znak dramatičnog smanjenja broja stanovnika je zatvaranje škole. Šestorazredna škola u Gornjoj Kamenici, u kojoj je nekada bilo i 300 đaka, prestala je da radi po završetku školske 2010/11. godine. Na ulazu su još uvek očuvani, dečji crteži. Iako je školska zgrada u dobrom stanju, malo je verovatno da će u školi ponovo biti đaka.

Škola u Gornjoj Kamenici

Gornja Kamenica nekad i sad

Bez pozivanja na istorijske izvore i verodostojnost, zabeležio sam nekoliko crtica iz istorije Gornje Kamenica.

Sve ratne godine bile su tragične za jedno potpuno nedužno srpsko sela. Ni jedan mogući rat nije mimoišao Gornju Kamenicu. U centru sela podignut je spomenik sa spiskovima 117 meštana Gornje Kamenice, stradalim u Balkanskim ratovima, pa u Prvom i Drugom svetskom ratu. Spomenik su podigli građani Gornje Kamenice, a otkriven je 29. novembra 1990. godine.

Spomenik žrtvama ratova

Prvi svetski rat se završio. Na redu je priča o Kameničkoj ulici u Beogradu. Priču o beogradskoj Kameničkoj ulici čuo sam tokom boravka u Gornjoj Kamenici, tokom susreta s dobro obaveštenim stanovnicima sela. Događa se pre stotinak godina. Posle Prvog svetskog rata, ljudi su iz Kamenice odlazili u Beograd i najčešće su bili ledadžije, dajući neprocenjiv doprinost beogradskom kafanskom životu. S obzirom da su do početka šezdesetih godina frižideri bili retki, kafane su definitovno zavisile od prodavaca leda. Ledadžije iz Gornje Kamenice led su dovozile konjskim kolima čak iz zemunske Ledare, ili sa Tašmajdana. Između ostalog, potvrda toga je milicijski izveštaj, u kome je zabeleženo je da je moj prijatelj T. I. (ime poznato redakciji) iz Kamenice, divljajući Sarajevskom ulicom, s kolima punim leda, izbacio tramvaj iz šina. Konačno, ledadžije iz Gornje Kamenice uveče su se sastajale na uglu Sarajevske i one strme ulice, ka Terazijskoj terasi, pa je tako Kamenička ulica po njima dobila ime.

Stara seoska prodavnica

Završio se i Drugi svetski rat, počelo je novo doba u selu. Osnovana je zemljoradnička zadruga, izgrađen je zadružni dom. Do osamdesetih godina XX veka Gornja Kamenica bila je izuzetno aktivno selo. U selu su radili mesna kancelarija, dom kulture, zadruga, a ujutru su za Knjaževac polazila dva autobusa. U selu je svake godine snimana jedna epizoda nezaboravnog "Znanja - imanja". U selu su postojali foklorna sekcija i fudbalski klub "Polet", a uveče su mlađi stanovnici izlazili na korzo: momci sede, a devojke krug od trafo-stanice do mosta, pa nazad.

Bivši korzo

Lepa slika iz centra sela

Posle godina krize, početkom XXI veka u Gornjoj Kamenice sve je manje stanovnika. Ne mireći se s trenutnom situacijom, malobrojni mlađi stanovnici uradili su lepe stvari za sebe i svoje selo. U centru su, od starih, vodeničnih kamenova, napravili zanimljiv kutak za sedenje. Nažalost, nema devojaka, pa nema ni korzoa.

Vodenički kafić

S obzirom da devojke ne dolaze u vodenični kafić, urađeno je nešto mnogo bolje. Na Trgoviškom Timoku uredili su kupalište, a na putu Knjaževac - Pirot postavljen je putokaz: Kupalište Bara. Ponovo, po neproverenim podacima, leti na kupalište dođe i po 300 ljudi iz sela i okoline. I naravno, polovina prisutnih su lepe devojke iz knjaževačkog kraja.

Tokom kratkog boravka u Gornjoj Kamenici upoznao sam predivne, srdačne ljude. Uputili su me u zanimljivu istoriju mesta. Pokazali su mi svoj bašte, dvorišta i pčelinjake. Upoznao sam i dva neverovatno mila šarplaninca. Pitam se da li bi me prepoznali za godinu dana.

Da li će me prepoznati?

A u dvorištu, ispunjenom vinjagom i vencima crvene paprike, dočekali su nas divni domaćini.

U pčelinjaku

Naš srdačni domaćin u Gornjoj Kamenici

Kako stići u Gornju Kamenicu i kuda dalje

Gornja Kamenica nalazi se na oko 20km od Knjaževca, na putu za Pirot.

Put Knjaževac - Pirot

Nakon boravka u selu i naravno: na Kupalištu Bara, iz Gornje Kamenice polaze izuzetno privlačne pešačke i biciklističke staze po Staroj planini. Ukoliko želite, možete stići i do Midžora. U Gornjoj Kamenici postoji i lovačka sekcija, čiji su članovi iskusni lovci. Srdačno će vas dočekati i povesti sa sobom.

Mapa staza prema Staroj planini

Rado bih ponovo došao u Gornju Kamenicu. Čini mi se da sam video samo mali deo sela i da ostale, dobre ljude nisam sreo.

 

 

U Gornjoj Kamenici žive dobri ljudi. Dobrodošli ste!

 

---

Zahvaljujem se:

• prijateljima iz Gornje Kamenice: Dragiši Nikodijeviću, Dragiši Mitroviću Pirketu, Tomislavu Ignjatoviću i ostalim stanovnicima Gornje Kamenice, čije sam lepe kuće fotografisao, nadajući se da neće da mi zamere;
• Saši Todoroviću, na uzbudljivoj, ali sigurnoj vožnji, prijatnom druženju i strpljenju;
• Božidaru Mitroviću iz Knjaževca, na pričama o knjaževačkim selima, ljudima i događajima;
• Turističkoj organizaciji Knjaževac, koja je organizovala posetu baštama Gornje Kamenice.