Gradište, Knjaževac

Gradište je jedno od 22 sela u knjaževačkoj oblasti Zaglavak. U okolnim rekama i potocima živi rečni rak, a rudnik zlata, srebra, bakra i olova više ne radi.

Gradište, prelepa bela kuća, obrasla vinovom lozom

Gradište, u Knjaževačkoj oblasti Zaglavak, posetio sam u avgustu 2011. godine.

Gradište se nalazi na oko 15km od Knjaževca. Kada se krene regionalnim putem prema Kalni i Pirotu, put vodi dolinom Trgoviškog Timoka. Prolazi kroz Trgovište i pored Baranice. Nekoliko kilometara dalje, na sedmom kilometru od Knjaževca, skreće se levo, na istok. Tu se ulazi u staroplaninsku oblast Zaglavak, koja obuhvata 22 naseljena mesta. Put do Gradišta prati Aldinačku reku. Prolazi se kroz Žukovac i Gornju Sokolovicu. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Gradište ima 31 stanovnika i 19 domaćinstava.

Gradište, centar sela

Kolovoz je prilično uzan, a put krivudav. Gradište se nalazi na oko 350 mnv. U Gradištu je raskrsnica puteva, koji vode za Dejanovac, Pričevac, Aldinac i Drvnik. Selo je smešteno na obroncima Aljin dela (severno od sela, 588 mnv), Čučera (istočno od sela, 693 mnv) i Gleme (južno od sela, 737 mnv). Nalazi se u dolini tri reke. Sa istoka dotiče Aldinačka reka, a u Gradištu u nju se, s jugoistoka, ulivaju Dejanovačka i Pričevska reka.

Gradište, građanska kuća s ukrasima (plastikom)

Usputna, sasvim kratka istorija Gradišta

U nekadašnjim carstvima, koja su vladala ovim predelima, popisi stanovništva bili su redovna pojava i rađeni su prilično često, počev još od XV veka. Postavlja se logično pitanje: „Kakva je muka terala carske činovnike da bez mobilnih telefona, leptopova, GPS uređaja i lade nive sprovode ovakve društveno korisne akcije?“. Motiv je bio sasvim dovoljan: ubiranje poreza. A da bi se prikupio porez, moralo je da se zna gde ko živi, šta ko poseduje, čime se bavi i slično. Zahvaljujući pedantnim i neumornim carskim poreznicima, a i nekome ko je njihove „ćitafe“ sačuvao, saznajemo da su u Gradište prvi put navratili 1466. godine i zatekli: sedam domaćinstava, jednu udovicu i jednog neoženjenog. Zatečni meštani sela Gradišta su te 1466. godine platili ukupno 454 akči. Bilo bi zanimljivo, ali nisam našao podatak, koliko je miliona akči koštao tadašnji popis.

Vremenom se broj domaćinstava i stanovnika menjao. Selo je bilo najveće između 1920. i 1930. godine, imalo je oko 100 kuća i 650 stanovnika. Zatim se krenulo ka početku. Posle 650 godina od dolaska carskih poreznika, broj domaćinstava i stanovnika je skoro isti. Trenutno u selu, tokom cele godine, živi oko 30 stanovnika u 8 domaćinstava.

Gradište danas i pomoć na putu

Tog avgustovskog dana, kada sam posetio Gradište, temperatura u hladu bila je oko 35 stepeni. Tokom vožnje po toj vrućini bez klime, nije nas posebno čudilo što se u autu oseti miris benzina. Sve dok nismo zastali na ulazu u selo. Nije ni malo prijatno videti da iz vrelog motora curi benzin. Prvi meštanin, koga smo sreli, bio je Zoran Nikolić.

Gradište, naš prijatelj Zoran Nikolić na pragu svoje kuće

Sreća je, ovog puta, bila na našoj strani. Iz dva razloga: ume da zameni crevo za gorivo i zna posleratnu istoriju Gradišta. Dok je radio na motoru, priča da kad god krene na put, oblači belu košulju. Na kraju, na slavu, svadbu, krštenje ili kod prijatelja, uvek stigne zamazan. Mnogo je starih automobila na putevima – kako da ne pomogne? Zoranova priča o selu Gradištu dopunjava započetu, kratku istoriju (prepričanu, inače, na osnovu različitih monografija koje sam čitao o Gradištu).

Gradište, kuća s tremom kraj puta

Škola u Gradištu radila je dvadesetak godina. Zatvorena je, zbog nedostatka dece, sredinom prošlog veka. Od tada, ako se neko dete zateklo u selu, išlo je u školu u Žukovcu. Struja je do sela stigla sredinom sedamdesetih godina XX veka. Nekako istovremeno, proradio je i seoski vodovod. Tokom II svetskog rata radio je rudnik Aljin del. Bilo je zlata, srebra, bakra i olova. Ne znam da li će rudnik biti ponovo otvoren. Pitaću mog prijatelja M. Radoševića (sreo sam ga baš tog leta u Slivnici – Dimitrovgrad, dok se probijao kroz stenje, šiblje i drveće, tražeći bakar u tim krajevima). Ostatak Zoranove priče sličan je svim pričama iz tog kraja. Ljudi se još po malo bave stočarstvom, obrade poneku njivu, pokose livadu. U baštama gaje povrće za sopstvene potrebe. U nekim prošlim vremenima, domaćinstva su imala i do 100 ovaca.

Gradište, kuća Riste Veselinovića sa svodovima, koš i hortenzije

Ostavljamo našeg zamazanog prijatelja Zorana Nikolića, pa idemo do njegovih suseda: Milice-Mile Ilić (81 godina) i Riste Veselinovića (71 godina). Rista je krupan, snažan čovek, pomalo usporenih pokreta. Potpuna suprotnost je Mila: sitna, živa i vredna osoba. Godine joj ne smetaju da obrađuje baštu. Ispod trema vise venci krupnog crnog i belog luka, na prostirci se suši pasulj „gradištanac“ – nisam video krupnija zrna pasulja i krupnije glavice luka. Ispred kuće je sređena bašta. Priča o Gradištu poklapa se sa već ispričanom, pa je neću ponavljati. Radije ću ispričati priču o našem domaćinu, Risti Veselinoviću, kamenolomcu i mineru.

Rista Veselinović iz Gradišta, kamenolomac i miner

Rista je izuzetno krupan i snažan čovek, deluje odlučno i brzo razmišlja. Krupnoća i snaga malo su deo genskog nasleđa, a dobrim delom i stečeni na poslovima, kojima se bavio. Celog radnog veka bio je posvećen kamenu i u vezi s kamenom. Počeo je da radi kao kamenolomac, u okolnim kamenolomima. U početku osnovni alat bio je težak čekić – macola, kasnije kompresor. Ne zna se šta je teže i neprijatnije. Dovoljno je jednom raditi s kompresorom, da bi se shvatilo koliko su iscrpljujuće i neprijatne vibracije. Trud na poslu se isplatio, pa je dobio lakši, ali daleko opasniji posao. Nakon obuke, unapređen je u minera (palilac mina). Očigledno je da je voleo svoj posao, pa nije izostao kratak, minerski kurs, za nas potpune i netalentovane početnike. Saznali smo šta su: sporogoreći i brzogoreći, detonirajući štapini i rudarska kapisla broj 8; kako rade električni upaljači. Ispričao je kako se ljudi sklanjaju pre detoniranja eksploziva i kako se palilac mina poslednji sklanja – „bega, pa gde i dokle stigne“.

Gradište, naši domaćini Mila Ilić i Rista Veselinović

I pored činjenice da sam sve pažljivo slušao i snimao na diktafon, shvatio sam da sporo učim i sporo trčim i da odustajem od zanimanja: palilac mina. Međutim, zapamtio sam nešto, što je Rista Veselinović tek usput ispričao. Naime, Zaglavak je bogat rekama i planinskim potocima. U njima je uvek bilo ribe i ribokradica. Naravno, ribokradice bi da što brže pohvataju što više ribe. „Najbolji način“ je dinamit. S obzirom da se dinamit ne može kupiti u seoskoj bakalnici, dolazili su Risti. Uvek im je izlazio u susret. Ali, umesto dinamita, davao im je novac – da kupe ribu.

Kamenolomac, kompresorista i palilac mina, Rista Veselinović, prokrčio je veliki deo puteva, kojima smo danas prošli, kao i put od Crnog Vrha prema Jabučkom Ravništu i Babinom zubu. Setiću ga se kada budem prolazio tim krajevima.

Rista je rođen u obližnjem Dejanovcu koji, što zaključujem iz njegove priče o tom selu, izuzetno voli. Kad sam već tu, hteo sam da obiđem i ta dva obližnja sela: Pričevac i Dejanovac. Nažalost, tamo se može stići samo ladom nivom. Ovim autom, kojim smo došli i iz koga curi benzin, to sigurno nije moguće.

Gradište, put kroz selo

Zašto i kako doći u Gradište

Postoji više razloga zbog kojih je lepo doći u ovo zaglavačko selo.

U Aldinačkoj reci bilo je ribe sve dok nije napravljena brana, nizvodno od Gradišta. Ali ima rečnih rakova. Zna se u kakvoj vodi živi rak – u najčistijoj. U okolnim šumama može se skupljati kantarion, majčina dušica, ima divljih jagoda, malina i kupina. Ima sasvim dovoljno pečurki: vrganja i lisičarke, za fini ručak. Prijaće i šetanja po okolnim brdima i šumi. Može se otići do Jerininog grada, odakle se pruža širok pogled na okolinu. Zmija nema previše, ali dobro je gledati kuda se prolazi. Do Gradišta se može doći autom, putem koji sam opisao. Ukoliko ste u mogućnosti, obavezno odaberite ladu nivu. Pod uslovom da imate malo više kondicije, prijaće i vožnja biciklom. U Gradištu sam proveo suviše malo vremena da bih sve video i obišao – vratiću se prvom prilikom.

 

 

U zaglavačkom selu Gradištu žive dobri ljudi. Dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Turističkoj organizaciji Knjaževac, koja je organizovala posetu Gradištu;
• prijatelju Saši Todoroviću, , na uzbudljivoj ali sigurnoj vožnji uskim, krivudavim putem do Gradišta, prijatnom druženju i strpljenju;
• gospođi Vesni Milojković, matičaru i gospodinu Božidaru Mitroviću, na priči i podacima o Gradištu;
• gospodinu Zoranu Nikoliću, koji je sprečio da izgorimo zajedno s autom, kao i na priči i podacima o Gradištu;
• gospođi Milici-Mili Ilić na gostoprimstvu, kafi i hladnim sokovima i
• Risti Veselinoviću, kamenolomcu i mineru, na gostoprimstvu, priči o Gradištu i ubrzanom kursu za palioca mina.