Jabukovik, Crna Trava

Jabukovik je selo sa širokim pogledom na crnotravska brda, a seoska škola i dvorište sačuvali su najverniju sliku prošlih vremena.

Mahala Lanište

Jabukovik sam posetio u julu 2019. godine, putujući crnotravskim putevima - od sela do sela.

Jabukovik se nalazi u blizini jednog od ogranaka starog Carigradskog druma, na pravcu Vlasotince - Sastav Reka - Preslap - Strezimirovci, pa dalje prema Bugarskoj i Turskoj.

Pogled iz Jabukovika na crnotravska brda i šume

Jabukovik je selo rasutog tipa. Čine ga mahale, koje naseljene po brdovitom i šumovitom terenu, na prosečnoj nadmorskoj visini oko 1000m. Mahale su dobile imena po familijama, koje žive u njima, ili po karakterističnim geografskim toponimima. Neke od mahala Jabukovika su: Lanište, Vladisavci, Donja i Gornja Mahala, Ivanove Njive, Guljinci, Paunovi, Nikolini, Petrovci, Guljinci,  Pribilci, Kostadinovi, Kočinište. 

Jedno julsko popodne u Jabukoviku

Da bi se posetile sve jabukovičke mahale, potrebna su dva-tri dana. Za putovanje od mahale do mahale, neophodna su lada niva i meštanin, koji poznaje  šumske puteve i staze. Osim toga, seoski i šumski putevi često su zarasli i teško prohodni nakon zimskog snega i letnjih bujica.

Lepa stara seoska kuća (foto: Emil Vlajić)

Posle Drugog svetskog rata Jabukovik je sa svojim mahalama imao oko 650 meštana. Posleratno vreme prati trend smanjenja broja stanovnika i posebno je izražen počev od sedamdesetih godina prošlog veka. Do tih godina seoski stočni fond bio je bogat. Po rečima naših domaćina, u selu je bilo preko 200 krava, koza i svinja, a po dvorištima "organske" kokoške i ćurke.

Seosko dvorište

Ovih dana u Jabukoviku i njegovim mahalama, po proceni naših domaćina, tokom cele godine živi manje od tridesetoro stanovnika. Po osnovne namirnice ide se u Sastav Reku, do koje je nekada postojala prečica. U međuvremenu putanja je zarasla, pa se put do sela produžio. Ukinute su i nekadašnje autobuske linije za Crnu Travu, Vlasotince i Leskovac.

Seosko dvorište (foto: Emil Vlajić)

Ovih dana u Jabukoviku ima i novih kuća. To je mogući znak da ljudi nameravaju da se vrate u svoje selo i da se u njemu druže zadrže.

Nove seoske kuće (foto: Emil Vlajić)

Dvorište sa starom i novom kućom

Šetnja seoskim sokacima prija, a usput se nailazi na slikovite detalje seoskog života. I pored činjenice da je stanovnika malo, ne mogu da se setim napuštenih kuća.

Seoski sokak u mahali Lanište

Škola u Jabukoviku i spomen-obeležja

Škola u Jaboviku podignuta je u mahali Tursko Gumno. Ne znam tačnu godinu, ali pretpostavljam da je osnovana nakon oslobođenja u Prvom svetkom ratu. Posle 80-90 godina rada, zatvorena je 2011. godine, kada je dvoje poslednjih đaka završilo četvrti razred. Inače, a po priči naših domaćina, ovu školu, između ostalih, završili su budući doktori nauka, lekari, građevinci.

Škola u Jabukoviku (foto: Emil Vlajić)

Osnovne škole u Srbiji, poput zadružnih domova, građene su po tipskim projektima, prilagođenim podneblju. Slično su bile opremljene i učionice: tabla, drvene klupe (popularno: skamije), peć "bubnjara" i obavezna fotografija. 

Učionica: klupe, bubnjara i Titova fotografija (foto: Emil Vlajić)

Na zidu škole je spomen-ploča, posvećena borbi protiv fašista: "Na ovom mestu je 4. februara 1944. god. formirana VII srpska udarna brigada od postojećih terenskih bataljona Crne Trave u Lužnice, koja je nemilosrdno uništavala fašističkog neprijatelja". Spomen-ploču postavili su: "Narod Jabukovika i Savez boraca NOR Vlasotinačkog sreza", 7. jula 1950. godine. Očigledno je da događaj i mesto nisu zaboravljeni.

Spomen-ploča na zidu škole

Poput škola i nekadašnja školska dvorišta bila su slična. Između ostalog, negde u uglu nalazili su se prepoznatljivi školski klozeti.

Klozeti u školskom dvorištu

U dvorištu škole u Jabukoviku su seoski, zavetni krst i seoski zapis na starom javoru. Zavetni krst posvećen je svecima: Đorđu, Spasi, svetim Duhovima, Petru i Iliji.

Seoski zavetni krst i seoski zapis

Kraj škole, pored puta je spomen-česma. Posvećena je "borcima NOB i žrtvama fašističkog terora sela Jabukovika". Mnogo je imena za jedno ovako malo srpsko selo. Tragediju još više uvećavaju godine života, kada su stradali: Ilić D. Ranđel (1922-1943), Krstić A. Radomir (1919-1943), Đorđević M. Milan (1922-1944), Vojinović J. Žika (1922-1944), Nikolić J. Uroš (1913-1944), Petrović T. Trajko (1922-1944), Rančić S. Milan (1925-1944), Momčilović M. Vitomir (1902-1944), Veljković J. Antonije (1924-1944), Pavlović R. Veljko (1927-1945), Kostadinović S. Radisav (1927-1951), Ilić M. Gmitar (1913-1941)". Spomen-česmu podigao je 30. 10. 1963. Savez boraca sela Jabukovika.

Spomen-česma posvećena žtvama II svetskog rata

Kako stići do sela

Jedan dan svakako je nedovoljan da se stigne do svih mahala Jabukovika. Selo je rasutog tipa, pa sam tog julskog dana video samo mali deo sela. Prvom prilikom rado bih došao i do ostalih mahala i kuća.

Mesto susretanja meštana

Do Jabukovika se stiže putem Sastav Reka - Preslap. Skretanje za Jabukovik je na prvom kilometru. Odatle do centra Jabukovika, mahale Lanište ima oko 3km i desetak minuta vožnje, uz uspon od 350m. Najbolje vreme za posetu je leto. Tada se može stići do svih jabukovičkih mahala.

 

U Jabukoviku žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije, koje je finansijski podržalo projekat "Zaboravljena Srbija - poslednje godine crnotravskih sela".
  (Stavovi autora teksta i fotografija nužno ne izražavaju stavove Ministarstva kulture i informisanja RS, koje je finansijskim sredstvima podržalo realizaciju projekta)
• Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Odboru za selo, na podršci;
• našem domaćinu, Desimiru Momčiloviću (1928) iz mahale Lanište, na gostoprimstvu i pričama o Jabukoviku i
• ljudima iz Jabukovika, čije sam lepe plotove i kuće fotografisao, nadajući se da neće da mi zamere.