Pavličine, Crna Trava

Pavličane su lepo selo kraj ogranka drevnog Carigradskog druma, a stogodišnja česma - zadužbina nikada nije presušila.

Seoske kuće (foto: Andrej Cvetković)

Pavličine sam posetio u avgustu 2019. godine, putujući crnotravskim putevima - od sela do sela.

Selo se smestilo kraj regionalnog puta Predejane - Ruplje - Crna Trava. Kao i u ostalim crnotravskim selima, broj stanovnika je iz godine u godinu bio sve manji. Posleratne godine selo je dočekalo sa 400 meštana, a po popisu iz 1961, selo je imalo oko 470 stanovnika. Od popisa do popisa, broj stanovnika bio je najčešće upola manji. Poslednjih godina u selu, a tokom cele godine, živi nekoliko starijih meštana.

Jedno letnje popodne u Pavličini

Jedan letnji, popodnevni boravak u Pavličini svakako je nedovoljan da se obiđe i upozna celo selo. Međutim, tih nekoliko sati boravka u selu pamtim po ljudima koje sam sreo, po zanimljivoj narodnoj arhitekturi, predivnoj, bivšoj školi i česmi-zadužbini.

Put za Pavličine

Upamtiću i ulazak u selo. Nekoliko minuta nakon skretanja za Pavličinu, seoski put se deli. Pa jedan kreće levo, drugi nastavlja pravo. I naravno, odabrao sam pogrešan. Krenuo sam pravo i vrlo brzo shvatio da ne vodi nikuda i da autom ne treba zalaziti u travu, jer se iz nje izlazi bar pola sata.

Seosko dvorište

Meštani Pavličine pripadaju "sertifikovanim", crnotravskim zidarima. Deo njih je već pre punoletstva odlazio na beogradska i druga gradilišta. Napredovali su do polovođa i preduzimača. Drugi deo mladih birao je inženjerska i lekarska zanimanja. Naravno, njihov lični napredak u novim sredinama, seoska statistika sa početka priče, nije odobravala.

Bez obzira gde su živeli i žive, nekadašnji stanovnici Pavličine vraćaju se sve češče u svoje selo. Sređuju stare i podižu nove kuće. Očigledno je da planiraju češći i duži boravak u selu.

Nove seoske kuće

Letnji boravak ljudi u selu sasvim je očigledan. Kuće su okrečene, popravljeno je ono što je zima pokvarila, trava je, bar u dvorištima i oko dvorišta, pokošena.

Renovirane seoske kuće

Privuklo me je i jedno usputno dvorište. Domaćina nisam sreo, ali siguran sam da često dolazi.

Seosko dvorište

Žao mi je što ga nisam upoznao i nadam se da neće da mi zameri što sam fotografisao baš njegovo dvorište.

Seoske česme

Putujući seoskim i planinskim putevima do malih, često zaboravljenih sela, osim narodne arhitekture, dvorišta i ambara, uvek želim da, bar na fotografijama, sačuvam i neke druge objekte iz prošlosti. Teme su mi zadružni domovi, seoske škole i seoski spomenici. Posebno bih izdvojio seoske česme. Bile su namenjene putnicima iz vremena kada se putovalo malo sporije. Danju se u selima na česme dolazilo po vodu, uveče se kraj česama odvijao opušteniji seoski život. Česme je gradilo celo selo, često nakon ratova - da čuvaju uspomenu na žrtve. Selu su česme poklanjali i imućniji meštani. Jednu stogodišnju česmu sa dve lule, iz kojih i ovog leta teče čista i hladna voda, selu je poklonila porodica Milovanović: "Zadužbina braće Milovanovića - Spira, Dragutin i sinovi, 1927. g.".

Česma: zadužbina braće Milovanović

Nedaleko od česme je jedan od brojnih crnotravskih potoka. Nije presušio ni u avgustu, voda je bistra, pa je sasvim moguće da se može piti. Na sreću, novopečeni energetičari i investitori dovde još nisu došli.

Jedan od crnotravskih potoka

Škola u Pavličini

Jedan od mojih osnovnih kriterijuma za procenu napretka i stanja u Srbiji XIX i XX veka su škole. Putujujući srpskim selima, i na istoku i na zapadu, zatekao sam veliki broj seoskih škola, starijih od sto godina. Krajnje dobronamerni čitaoci mojih tekstova o srpskim selima zamere mi ponekad zbog fotografija, na kojima su oronule kuće, zadružni domovi, dvorišta zarasla u korov. Dešava se da objavim i fotografiju oronule, ili gotovo srušene škole, a povod je jednostavan: iz te škole su, vrlo često, krenuli budući majstori, inženjeri, lekari i profesori univerziteta. Osim toga, svaka seoska škola ima svoju sasvim ličnu priču.

Škola u Pavličini

Školu u Pavličini izgradili su 1951/52. godine meštani. Dobrovoljan, ili manje dobovoljan rad, u to vreme još uvek nazivao se: "kuluk". U bilo kom slučaju, crnotravski majstori želeli su da škola bude lepa, pa su je tako i napravili. Pored učionica i učiteljskog stana, izgrađena je i sala. Osim časova fiskulture, školska sala bila je centar kulturno-socijalnog života Pavličine i obližnjeg sela Pažar. U njoj su održavane igranke, na koje se dolazilo čak iz Broda! Đaci su organizovali prigodne priredbe povodom 1. maja, 29. novembra i drugih državnih praznika. Najviše đaka bilo je početkom šezdesetih godina: više od 40. Nakon toga, počeo je proces masovnog iseljavanja. Poslednje đake ispratila je školske 1972/75. godine, kako sam čuo: "učiteljica Ljilja iz Rajčetine".

Nakon pedesetak godina, sneg crnotravskih zima porušio je školski krov. Ne želeći da se odreknu svojih sećanja, meštani su prepokrili deo zgrade iznad ulaza i učiteljskog stana. Da ipak škola nije građena samo pod kulukom, svedoče lepi stubovi na ulazu u školu.

Ulaz u školu sa majstorskim stubovima

Ratne tragedije

Iako je Pavličina bilo malo selo, pomereno od puta Predejane - Crna Trava, okupatorske vojske nisu mimoilazile selo. Bugarske racije dešavale su se celog rata, posebno su bile surove 1943. i 1944. godine i nisu prestajale do kraja rata 1945. godine. Sećajući se svojih stradalih rođaka i suseda, "zahvalni narod Pavličine i Pažara" postavio je u maju 1951. spomen-ploču na zid škole: "1941-1945. Palim borcima u NO ratu i žrtvama fašističkog terora Marta meseca 1944 godine u ofanzivi koju je vršila bugarska fašistička vojska protivu NOV, bugarska vojska streljala je 16 rodoljuba ovog sela. Avgusta meseca 1944 ovde je izvršen raspored jedinice 12 brigade za napad na Vlasotince". 

Spomen-ploča na zidu škole

Spomen-ploča još uvek stoji na zidu škole, sa popisom žrtava malog sela i familija, čija se prezimena više puta ponavljaju na spisku.

Kako stići do sela

S obzirom da je rasutog tipa, tokom popodnevnog boravka video sam samo deo sela. Prvom prilikom rado bih došao i do ostalih kuća, a neke od kuća i domaćina rado bih ponovo posetio.

Lepa, obnovljena kuća

Ukoliko želite da posetite selo, izaberite leto. Selo se nalazi kraj relativno dobrog regionalnog puta Predejane - Ruplje - Crna Trava. Od Predejana preko Ruplja udaljeno je 24km i 40 minuta vožnje. Iz pravca Crne Trava do Pavličine je oko 7km i 10-15 minuta vožnje.

Skretanje za Pavličine na putu Predejane - Crna Trava

 

 

U Pavličini žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

---

Zahvaljujem se:

• Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije, koje je finansijski podržalo projekat "Zaboravljena Srbija - poslednje godine crnotravskih sela"
  (Stavovi autora teksta i fotografija nužno ne izražavaju stavove Ministarstva kulture i informisanja RS, koje je finansijskim sredstvima podržalo realizaciju projekta).
• Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Odboru za selo, na podršci;
• meštanima Pavličine na gostoprimstvu, pričama o Pavličini i lepim plotovima i kućama, koje sam fotografisao, nadajući se da neće da mi zamere.